Иако је Законом о правима пацијената загарантовано право на друго стручно мишљење, многи за то и не знају, док са друге стране има пацијената који иду „од лекара до лекара“ не би ли били сигурни да им је постављена права дијагноза.
Није искључена ни ситуација да се пацијенти жале да им је дијагноза касно постављена, јер се за прегледе и дијагностику у државном здравству у Србији и даље чека, а код „приватника“ иде онај ко може да плати. Према речима саговорника Данаса више је разлога због чега се пацијенти одлучују да траже мишљење другог лекара.
Хајрија Мујовић, докторка медицинских права на Институту друштвених наука и председница Удружења за здравствено и медицинско право, каже за Данас да се друго мишљење лекара тражи о стању здравља у рецимо, ституацији постављања дијагнозе, тумачења налаза или предузимања захвата, односно операција.
– Ово право је једно из корпуса права пацијената, предузима се на лични захтев и подразумева право на доступност другог мишљења. То пацијенту не може нико да ускрати уколико га тражи. Мислим да наши пацијенти недовољно познају ово право иако је оно стандард у свету и преузето из Европске повеље о правима пацијената. На ово право се пацијент може позвати увек без неког ограничења. Свакако код тешких и нејасних стања то треба да тражи како би добио примерену и неопходну здравствену услугу и бољи исход свог лечења – објашњава наша саговорница, додајући да је здравствена установа дужна да информише о томе који лекари још у тој специјалности раде.
– Нису ми позната истраживања колико често се у пракси посеже за овим правом. По мени разлог може бити сумња, неслагање или чак и страх пацијента у погледу онога што му се од лекара предлаже. Ако су у питању озбиљније дијагнозе нпр. малигнитет постоји пракса где ће и сам лекар предложити друго мишљнење, где би то била врста консултације. Искуства пацијената су различита и верујем да наилазе на негативан став лекара који то може да доживи као неповерење или сумњу у његову стручност. Ипак, јасно је да одредба Закона о овом праву има други смисао, да се на најболни начин сагледа здравствено стање пацијента и отклони свака сумња или нејасноћа шта код пацијента треба одговорно медицински предузети – наглашава Мујовић.
Пулмолог Дејан Жујовић каже за Данас да се право пацијената на друго мишљење код нас често користи.
– На жалост, у мојој пракси најчешће су ситуације да се пацијент прво јављао приватнику, и да накнадно долази по моје мишљење. Кажем на жалост јер су ти људи целога живота уплаћивали своје здравствено осигурање. Понекад је тешко доћи до другог мишљења, јер лекар примарне здравствене заштите не може да изда упут. Понекад то представља неоправдано оптерећење здравственог система – наводи Жујовић.
Према његовим речима, врло често тражење другог мишљења представља одраз неповерења према лекару. Исто тако, може да буде последица недостајања протокола лечења у нашем систему.
– На пример, коју дијагностику и какву терапију пацијент добија зависи искључиво од преференција лекара, и врло вероватно би другачије искуство имао са неким другим лекаром. Да имамо обавезујуће смернице избегли бисмо ту неконзистентност нашега здравства. Тражење другог мишљења је легитимно право наших пацијената, али је на нама, лекарима, да организујемо систем у коме би то било беспотребно – наглашава саговорник Данаса.
Када је у питању пацијент са менталним поремећајем психијатрица Љиљана Симић каже да понекад у самом почетку болести често “лута” и промени неколико доктора ради потврђивања дијагнозе, избора лекова или прогнозе болести. Као пример тога наводи особе са поремећајима који имају и симптоме сумњичавости и неодлучности. Она објашњава како то изгледа у пракси:
– Сваки лекар, као одговорно и стручно лице прави протокол лечења и бира у договору са пацијентом индивидуални план лечења прилагођен персонално. Сваки доктор може бирати протоколе и они не морају да буду апсолутно идентични. Психијатријски лекови не дају моменталне резултате, захтевају стрпљење у побољшању па је то понекад разлог да пацијенти траже и друго мишљење. Таква одлука није спорна и већина зрелих и одговорних психијатра нема проблем сујете, нити отпора због тога. Напротив. Одлазак код колеге који професионално поступи, темељно се сагеда стање може бити од користи јер се добија потврда о добром лечењу – наводи Симић.
Докторка подвлачи да је важно да пацијент увек промисли пре одлуке да лако и брзо мења докторе и тражи додатна мишљења. Она додаје да је у сталној клиничкој пракси постоје ситуације где пацијенти иду и код других психијатара и да њој друго мишљење колега никад није сметало, нити замера пацијенту ако га потражи.
– Моји пацијенти донесу извештаје колега и углавном се определе за заједнички даљи рад. Интерес свих нас је лечење, опоравак, сарадња и успостављање ремисије (стабилног стања) пацијента тако да разумем страхове, забринутост, тежину болести као и природну потребу сваког човека да брзо изађе из муке која га прави дисфункционалним. А то носи и дилеме, неприхватање болести и лекова што је најчешћи мотив за потраживањем другог мишљења – наводи наша саговорница.
Постоји, додаје др Синић, и опција да услед великог обима посла лекари нису у могућности да се посвете временски свакоме, јер је у амбулантним условима време ипак лимитирано, док поједини пацијенти имају потребу да преглед траје дуже и тада траже новог терапеута.
Каква је процедура ако пацијент тражи друго мишљење лекара
Захтев за другим мишљењем, како каже Хајрија Мујић, пацијент може да затражи од ординирајућег лекара да му то право омогући и овај захтев није стриктно формалан.
– Ако сматра да му његов лекар то не би саветовао, може се обратити њему претпостављеном, па и директору установе. Ако наилази на одбијање, онда тражи посредовање Саветника за заштиту права пацијената који је надлежан за ту установу. У крајњем, ако у тој установи не оствари своје право, може се обратити другој установи која исто може дати валидан налаз или савет, већ у зависности о чему је реч. Закон не прописује пут у појединостима, што и није нужно јер захтевање овог права део је пацијентове комуникације са лекарем и установом где се лечи – саветује Мујовић.
Према њеним речима, захтев улази у медицинску документацију и у том смислу се формализује, с тим да је довољно да се усмено саопшти и тражи.
– Уколико установа нема другог лекара исте специјалности онда се пацијент може упутити у другу установу или приватну праксу, са потврдом да му се трошак прегледа рефундира – закључује она.
Шта каже закон?
Закон о правима пацијената прописује да пацијент има право да на лични захтев од доктора медицине, односно доктора стоматологије, који није директно учествовао у пружању здравствене услуге, затражи друго стручно мишљење о стању свога здравља. Такође, здравствена установа је дужна да на видном месту истакне и редовно ажурира, списак организационих јединица и доктора медицине, односно доктора стоматологије, који пружају здравствене услуге у тој организационој јединици.
foto (BETAPHOTO/VLADA SRBIJE/SLOBODAN MILJEVIĆ)
Радмила Марковић Данас
