Почетна » Како усвојити дете у Србији: Све о дугој и напорној процедури

Како усвојити дете у Србији: Све о дугој и напорној процедури

од Жиг Инфо
0 коментар

У нестабилном и кризном времену у каквом живимо, породице пуцају, а деца остају без родитеља, напуштена, одбачена, а многима је нажалост маму и тату однела болест и остали су сами, препуштени систему, у домовима за незбринуте или привремено код хранитеља. На срећу, део малишана, који сањају своју собу, породични дом и родитељску љубав, ипак буде усвојен. Брачни, али и невенчани парови, који се одлуче да усвоје дете, чине сигурно једно од најхуманијих дела, којим обогаћују, а понекад и спашавају нечији живот. У 2021. години у Србији је из хранитељских породица усвојено 13. деце, њих 10 сада живе са мамама и татама у нашој земљи, док је троје малишана отишло у иностранство.

У Србији се сваки шести пар (према незваничним подацима), лечи од стерилитета, а они који изгубе наду у излечење или дођу у године када је и процедура вантелесне оплодње немогућа, често се одлучују да усвоје дете.

“У протеклој години је из хранитељских домова 13. деце отишло на усвојење. Међу њима је десеторо које су усвојили парови из Србије и троје који су усвојени у иностранству. Процедура за усвајање подразумева подношење захтева и одређене документације коју пар мора да приложи надлежном Центру за социјални рад. Они потом организују обуку за усвојитељске парове. Та обука слична је као и она за будуће хранитеље, а састоји се од осам тематских сесија, након чега тренери, који врше едукацију пишу извештај о подобности пара за усвојење. Пролазност парова је углавном доста висока. Оног тренутка кад добију потврду да су подобни да буду усвојитељски пар, ти људи улазе у Јединствени регистар потенцијалних усвојитеља који поседују општу подобност у Министарству за социјална питања” каже за Нова.рс Ана Симић, руководилац стручне службе Центра за породични смештај и усвојење.

Парови за усвајање најчешће траже млађу децу стабилног здравља.

“Центар за социјални рад предлаже која деца су формално правно чиста за усвојење, односно где су родитељи лишени родитељског права или ако су преминули, а деца немају сроднике. Дешава се да мајке оставе дете у породилишту и више се никада не појаве, па тако беба улази у процес за усвојење. Најчешће се усвајају деца нижег календарског узраста и стабилног здравственог стања” каже Ана.

Странци, преко агенција које имају протоколе са нашом државом, реализују усвајање деце из Србије.

“Наша држава има потписане протоколе са земљама са којима се врше инострана усвојења. То се не ради насумично, а усвојитељске парове из иностранства, њихове агенције које се тамо баве овом процедуром, процењују пар и шаљу тај извештај нашем министарству. Они то даље прослеђују центрима за социјални рад и потом предлажу децу која иду на усвојење. На инострана усвојења углавном иду деца са сметњама у развоју или деца из ромске популације. У западним земљама имају велику подршку свог система, добијају огромне бенефите од државе за децу са специфичним потребама. Имају генерално системски добро решену подршку за породице које усвајају децу са сметњама у развоју. Када странци усвоје децу из Србије, у наредних годину дана, агенција преко које је ишла папирологија у обавези је да нашем министарству шаље извештаје о томе како се дете прилагодило породици и животу у другој земљи” објашњава Симићева.

Центар за социјални рад има надлежност органа старатеља и доноси одлуку о усвојитељској породици. Подаци о деци која су подобна за усвојење, као и подаци о усвојитељским породицама, након извршених стручних поступака, достављају се надлежном Министарству за социјална питања. Уколико Министарство констатује правилност и законитост комплетне процедуре, подаци се уносе у регистар.

Наиме, усвојитељи могу бити грађани наше државе, али и страни држављани. Ако је дете 12 месеци у Јединственом личном регистру и за њега се не могу наћи домаћи усвојитељи, онда се усвојење може дозволити страним држављанима.

Процес усвојења се одвија у неколико етапа.

Парови заинтересовани за усвојење детета прво подносе исправе у Центру за социјални рад општине на чијој територији живе, чиме доказују испуњеност законских услова за усвојење. Када се уз захтев приложи потребна документација, следећи корак је процена опште подобности потенцијалних усвојитеља, која подразумева процену њихових личних својстава, мотивацију за усвојење, партнерски однос, стабилност брака и других елемената, који су релевантни за процену подобности.

Након завршене припреме која подразумева процену, али и самопроцену супружника, да су спремни за усвојење, подаци се достављају министарству и они улазе у Јединствени регистар усвојитеља. Тиме се потврђује да по закону имају могућност да усвоје дете.

У овој етапи постоји краћи или дужи период чекања, када се усвојитељи позивају од стране центара за социјални рад који су надлежни за дете које треба да се усвоји. За свако дете се у зависности од његових карактеристика доставља селектована листа усвојитеља, од којих стручњаци центра за социјални рад треба детету да изаберу усвојитељску породицу, која ће у највећој могућој мери да одговори на потребе детета. Центри имају ограничен рок да изврше избор породице за дете, који треба да траје до тридесет дана.

Ана Вушовић Марковић   Нова

Можда ти се свиди

Оставите коментар

four × four =