Љиљана Аврамовић (45) из Београда је професор музичке културе и уметности, која је пре неколико година постала технолошки вишак у једној школи, чиме је изгубила пун фонд часова који је имала до тада. Тренутно предаје у две школе и за то укупно прима плату од 53.000 динара. Као самохрана мајка две девојчице, Љиљани су потребна већа примања, па месецима уназад очајнички тражи посао по српским школама, како би имала пуну норму. Послушала је савете и учланила се у Српску напредну странку, међутим, ни то јој није помогло.
Београђанка Лиљана је, како и сама каже, у животу прошла „сито и решето“ – путовала је из центра Београда у Лозницу на посао, у једном тренутку је напустила Србију и отишла у Америку где је провела пет година, а на крају се ипак вратила у српску престоницу, у којој се, по свему судећи, није усрећила.
Каже да је шетала од странке до странке, како су је и саветовали, а све због тога да би коначно добила пуну плату наставника музичке културе.
Поред свега тога, она је самохрана мајка две девојчице у чијем одгајању учествује сама и то с јадних 53.000 динара. Чак се и преселила на периферију града да би смањила трошкове живота.
За све ове године и њене борбе за „боље сутра“, добила је висок крвни притисак, анксиозност, депресију, проблеме с кичмом… И тако редом.
Љиљана је очајна што не може, као у свакој нормалној држави, да се запосли на поштен начин, него на упражњена места упадају „људи из сенке“, иако њој претходно кажу да ће сигурно добити посао. За Нова.рс прича од почетка до краја све о борби за посао због већих примања, која и дан данас траје.
„Кажу ми: Учлани се у СНС, лакше ћеш добити посао. То и урадим, али ништа. Посла и даље нема. Суров је живот. Школујеш се, учиш, завршиш школу и студије, а због чега? Због оваквог система? Нема смисла, заиста“, почиње Љиљана своју причу.
Почетак рада у просвети
Љиљана је 2003. године морала да се, због болести оца, пресели у Лозницу. Тад је још увек била апсолвент на Факултету уметности на Одсеку за музичку педагогију, али због потребе за наставником музичке културе, добила је позив да предаје у тамошњим школама.
„Позивају ме у средњој економској школи, средњој медицинској и средњој техничкој да радим на 120 посто радног времена. Још увек нисам била дипломирала, а имала сам и бебу од неколико месеци. Међутим, прихватила сам посао не знајући да сам потписала уговор за стално. Сазнала сам то тек касније, када сам желела да се вратим у Београд. То је било неискуство младости“, објашњава Љиљана.
Одлучила је да се врати за Београд, али је наставила да ради у Лозници, па је путовала три пута недељно. Међутим, годинама је потреба за музичком културом опадала, па се Љиљани смањио фонд часова.
„У једном тренутку посао у Лозници своди се на само 60 посто норме и то одрађујем за два радна дана. Покушала сам да се пребацим из школске управе Ваљево у школску управу Београд како бих прешла у комплетну норму и ту живела и радила, међутим, наилазила сам на такве потешкоће да то није хумано. Управе никако да се усагласе и да ми омогуће да урадим прелазак иако сам ја сваке године налазила школе у којима је потребан наставник музичког. На сваком разговору за посао наилазила сам на одговор: Ми већ имамо наставника који ту ради“, наставља наша саговорница
Све то време, упоредо с путовањем у Лозници, Љиљана је радила и приватно јер је морала некако да издржава себе и ћерку, с обзиром на то да отац детета није учествовао у њеном одгајању. Притом, трошкове путовања у Лозницу сносила је сама.
„Била сам презаузета послом, све мање времена проводила сам с дететом. Онда сам се заљубила у момка који се бавио новинарством, па сам му предложила да иде у Америку на тамошње фестивале и да пише о њима. И тако је добио радну визу на пет година. Међутим, почео је да вози камион и да зарађује много новца“.
Одлазак у Америку
Када су је сустигли умор и неправда због целог система у Србији, Љиљана је одлучила да спакује кофере и да с ћерком оде у Америку код дечка.
„У мени се све скупило, срушио ми се цео свет, само сам желела да одем и да нестанем из овог система. Добиле смо туристичку визу пошто смо путовале за празнике. Узела сам неплаћено одсуство две године у школи у Лозници и упутиле смо се у Чикаго. Тамо сам провела пет година, као издржавано лице од мог дечка. Пошто нисам успела да добијем преквалификацију туристичке визе, одлучила сам да се вратим у Србију. У међувремену сам добила још једно дете и нас три смо се спаковале и отишле за Београд“.
Пошто се растала с оцем свог другог детета, Љиљана је постала самохрана мајка две девојчице које је сама издржавала.
„Тад је у Србији била ужасна ситуацијаy. Потреба за наставником музичке културе у Лозници су се смањиле, па сам имала само 25 посто радног времена у две школе. И даље сам путовала два пута недељно и успутно сам тражила допуну норме као технолошки вишак јер сам и постала технолошки вишак у једној школи“:
Потрага за додатним послом
А онда је кренуо Љиљанин пакао – тражење још једног посла у школи, како би имала пун фонд часова.
„Поднела сам школској управи молбу да сам технолошки вишак и да ми треба допуна 75 посто радног времена. Радим сада већ на том минималном, дакле 25 посто и треба ми још да бих имала за живот. Типовала сам на средњу музичку школу ‘Коста Манојловић’, јер су у њој тражили библиотекара за 100 посто радног времена, а ја сам испуњавала све услове. Међутим, наилазим на следећу ситуацију – питали су ме да ли сам члан странке. Рекох, нисам. Они кажу: Требало би да будете. Ја тог момента одем у СНС и учланим се“, наставља да прича Љиљана.
Љиљана и даље не одустаје од места библиотекара, међутим, не иде све онако како би она желела и како би заправо и требало да буде.
„Молим и пишем свима да хоћу то радно место за које испуњавам услове и уз консултације синдиката, шаљем школској инспекцији допис јер неће да ме приме. Добијам неоснован одговор школе за моју молбу. Кажу да је то радно место попуњено, а заправо је директорка рекла да ту ради дете од једног битног презимена у странци СНС. Битнији него ја, која сам такође члан. Дигла сам руке од тога. Добила сам, у међувремену, здравствене проблеме, притисак, анксиозност.. И даље путујем за Лозницу, а настаје проблем ко ће да брине о деци, ко ће исплатити вртић, траје борба за егзистенцију и како преживети са само 25 посто плате“.
Убрзо су је позвали и рекли да почиње да ради у Основној школи „Драган Лукић“ на Бежанијској коси.
„Кажу: Иди тамо, потпиши уговор на 50 посто радног времена. Све заједно, имала сам 75 посто фонда, дакле и даље сам у школама у Лозници и у овој београдској. Кичма ми је у потпуности страдала, колена такође, а сав новац оде на лекаре и на трошкове превоза. После четири године, у медицинској и економској школи у Лозници је престала потреба за мојим послом, па остајем на 15 посто радног времена, што је укупно четири часа. И због тих четири часа, ја сам путовала у Лозницу на један дан“.
Раскид уговора у Лозници
Пошто је имала само четири часа у лозничкој школи, колеге су је „саветовале“ да би за њу било најбоље да се не мучи и да споразумно раскине уговор.
„Мрзело их је да се цимају око мог пребацивања у школску управу Београд, тако да сам подлегла притисцима и потписала споразумни раскид уговора. Међутим, коначно наилазим на отворена врата у средњој Техничкој школи ГСП, где ме примају да радим на 25 посто. Тако да сам у њој последње три године са 25 посто радног времена, а већ четири године у Основној школи ‘Драган Лукић’ са 50 посто норме. Фали ми ових 25 посто да имам пун фонд часова и тако је последње две године“.
Због скупог живота у Београду, Љиљана се, заједно с децом, преселила у Јајинце.
„Путујем три пута недељно на Бежанијску косу где су ми увек стављени први часови, где се врло често деси да касним минут-два, па сам неколико пута била опоменута и дисциплинским поступком. Физички просто некад не могу да стигнем да одведем децу у школу и вртић, а поред тога идем и на Врачар у средњу школу, где у једном дану имам свих седам часова“.
Стрес, странка, али и даље ништа
Љиљана и даље тражи додатни посао да би имала допуну норме. Била је на разговору у једној школи у Белом потоку и баш када се понадала да ће добити место наставника музичког, на ту позицију је и овог пута стигла „важна особа“.
„Директор ми каже: Извините, добио сам дојаву из Министарства, послали су ми девојку коју морам да запослим на место наставника, нажалост, не могу да је склоним. У све основне и средње школе на општини Вождовац сам ишла лично на разговор и послала документацију, међутим, нико ме није позвао, нити одговорио на мој упит. Начелник школске управе ми је рекао да се стрпим да прође окторбар јер се нешто страначки дешава. Сачекаћу, а онда крајем октобра идем поново код истих да видим шта се дешава и уколико не добијем никакав одговор, послаћу им школску инспекцију“, поручује Љиљана.
Признаје да је мало фалило да се упусти у штрајк глађу испред Министарства просвете, али је на молбу старије ћерке одустала од тога.
„И даље сам спремна на то јер неправда и бес и даље постоје. Издржавам две ћерке, немам алиментацију, под притиском сам оца моје друге ћерке који ме психички малтретира. Плаћам адвоката, тако да сам у борби како да преживим од плате до плате. Одустала сам од операције колена која ми је била заказана јер бих онда била у инвалидским колицима, а ја немам тај луксуз, пошто немам никога ко би ми помогао око деце.
Ужасно, шта да вам кажем“, завршава Љиљана.
Ljiljana Avramović Foto: Privatna arhiva
Сања Радовановић Нова
