Дигитално окружење све чешће постаје простор кршења права грађана, док закони у Србији не успевају да обезбеде ефикасну и једнаку заштиту за све. Иако је систем често спор и неефикасан, у пракси је приметна и неуједначеност у његовој примени.
Другим речима, упркос свим неповољним условима, постоји парадокс да се претње јавним функционерима путем интернета брзо процесуирају, док случајеви угрожавања безбедности новинара, грађана и активиста неретко остају без епилога, указују саговорници Данаса из Шер фондације и Аутономног женског центра.
Како за наш лист каже истраживач Шер фондације Бојан Перков, тешко је дати прецизну процену колико закон у Србији штити грађане у онлајн простору, посебно ако се има у виду да велики број наизглед „офлајн“ закона може да пронађе примену и у дигиталном окружењу.
„Међутим, постоји одређени диспаритет који често можемо да видимо у јавности. На пример, да се осумњичени за претње јавним функционерима путем интернета експресно проналазе и правно процесуирају, док новинари и поједини активисти који годинама добијају озбиљне претње на друштвеним мрежама ретко кад виде правни епилог изузетно стресних ситуација кроз које свакодневно пролазе“, указује он.
Додатно, каже, закони по правилу каскају за технолошким развојем, и то је оно што обично наводи законодавце широм света да размишљају унапред, што, напомиње, није лако.
Али, ако Србију поредимо са земљама из окружења, Перков каже да је регулација дигиталног окружења код нас у повоју и самим тим прилично каскамо за прописима ЕУ, са којима треба да се ускладимо у процесу европских интеграција.
„Акт о дигиталним услугама и Акт о дигиталним тржиштима су увелико ступили на снагу у ЕУ, али у државама чланицама са слабијим институционалним капацитетима (новије чланице из нашег окружења попут Хрватске) тешко може да се очекује једнак ниво примене попут оног у привредно развијенијим државама са дугом традицијом демократизованог друштва“, појашњава Перков, и додаје да је у Србији примена законских решења из ове сфере доста дискутабилна и повезана са системским проблемима на пољу владавине права и институционалних капацитета.
Говорећи о препрекама у примени закона, наш саговорник упозорава да су оне бројне. Као пример наводи недовољно развијене капацитете и ресурсе, али и дубоку, пролонгирану друштвено-политичку кризу која, поред осталог, онемогућава усклађивање са стандардима ЕУ.
Међутим, правница Аутономног женског центра (АЖЦ) Вања Мацановић, указује да је срећна околност то што се стање у свету на том пољу мења. Како појашњава, државе у којима се налазе фирме власнице друштвених мрежа донеле су законске прописе који ограничавају садржај на тим платформама.
„На фирме се односе закони државе у којој су регистроване. А већини фирми је седиште у Америци. Амерички председник Доналд Трамп је пре неколико месеци донео акт на основу кога су све технолошке компаније дужне да, када се објави фотографија или снимак без сагласности особе која је на њима, уз притужбу у року од 48 сати уклоне садржај. Уколико то не ураде, плаћају озбиљне новчане санкције“, прича Мацановић.
Додаје да, ако бисмо чекали само наше законодавство реагује, од тога не би било вајде. Стога, подвлачи правница, фокус и јесте на саме компаније и регулативе везане за њих.
„У Европској унији такође постоји регулатива, али она је тек донета, па њу тек треба да имплементирају државе чланице. Али свакако су велики кораци напред, у односу на то како је било. Нама остају проблематичне компаније као што је ТикТок који је из Кине, као и поједине из Русије“, каже Мацановић.
Са друге стране, иако ће компанија, након што јој се укаже на проблем са одређеним садржајем, објаву уклонити, остаје питање шта се дешава са оним ко је проблематичан садржај објавио. Да ли је могуће пронаћи га, ако се представља лажним именом и да ли ће бити санкционисан.
Мацановић каже да особа која објављује подлеже под наше законске оквире, али, да би била санкционисана, њен идентитет се мора доказати.
„Наш највећи проблем је са кривичним делом неовлашћеног објављивања фотографија и снимака, јер се гони по приватној кривичној тужби. Да би поднели приватну кривичну тужбу, морате знати која је то особа, јер се тужба не може поднети против НН лица. У данашње време тешко је установити која особа иза спорне објаве стоји, а корисник не може ни открити са које ИП адресе је нешто објављено. Било ко да је жртва, потребан је државни апарат који ће затражити од компаније ИП адресу, или да некоме за кога се сумња да је починилац, заплени уређај и провери ИП. ИП податке физичко лице не може добити на сопствени захтев, а не може ни поднети кривичну пријаву ако не зна против кога је подноси“, појашњава она.
С тим у вези, АЖЦ је у 2024. имао кампању „Закуни се у закон“, кроз коју су тражили да за овај проблем постоји кривично дело које ће да се гони по службеној дужности.
Изнели су захтев да, када је реч о Телеграм групама у којима се дели неовлашћен садржај, не сносе одговорност искључиво они који објављују, већ и администратори, с обзиром на то да је њихова дужност да провере да ли постоји сагласност особа које се налазе на сликама и снимцима.
Пример таквог проблема су групе на друштвеној мрежи Телеграм путем којих су неовлашћено дељене десетине хиљада интимних снимака и фотографија жена и девојчица.
Епилог покушаја да се то регулише је, каже наша саговорница, одбацивање кривичне пријаве против администратора групе у којој се налазило око 50.000 људи.
Садржај ове публикације не одражава нужно ставове Европске уније
Foto: Shutterstock/BalkansCat
К. Бонџулић Данас
