У српским болницама све чешће хирурзи отказују или одлажу операције, а лекари специјалисти различите интервенције, не само зато што нема анестезиолога, што је донедавно био главни разлог, већ што амбуланте ни операционе сале не могу да раде без медицинских сестара, којих – нема. Директори здравствених установа у очају траже решење за огроман дефицит особља, на конкурсе се месецима нико не јавља, а од државе не добијају никакву помоћ, ни разумевање. Поједине клинике не могу да орагнизују ни рад у две смене јер нема сестара које асистирају лекарима, а на којима је 70 одсто посла око сваког пацијента.
Пре нешто мање од годину дана, на нашем порталу писали смо да ћемо медицинску сестру, која је школована за свој посао и уме да га ради, тражити свећом по Србији, јер оне едуковане и стручне, беже одавде главом без обзира.
У протеклих неколико месеци здравствене установе у Србији свакодневно расписују конкурсе за медицинске сестре, али се на њих нико не јавља. У установама нема кадрова који би асистирали лекарима у амбулантама и хирурзима у салама, због чега опет трпе пацијенти, јер се операције, интервенције, снимања одлажу, али и заказују искључиво у зависности од броја малобројних сестара које су у смени.
Нико се не јавља на конкурсе
“Дође ми некад да заплачем. Не знам како да решимо овај проблем, не можемо да организујемо хирургију и нека друга одељења у две смене, јер немамо сестара. Конкурси су непрекидно отворени, али се на њих нико не јавља. И даље се доста девојака школује за сестре, али ниједна неће да ради у српским клиникама за мале плате. Посао је напоран, па још кад виде да их нема довољно, да морају да раде прековремено, не задржавају се дуго”, прича за Нова.рс директор једне београдске болнице, који је замолио да остане анониман.
На конкурсе Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС) за 30 до 40 радних места за сестре, јави се једва седам кандидата, а остану две до три, јер већина убрзо оде у иностранство или пређу у приватан сектор.
“Не разумем зашто се директори болница хватају за главу, уместо да питају председника и министарку здравља како су могли да дозволе да дођемо у овакво стање и како то да нигде нема сестара. Било је питање времена када ће установе остати без особља и систем престати да функционише, јер ми спроводимо 70 одсто свих процедура у установама. Међутим, сестре неће више да раде у државној служби, јер зашто би остајале у некој општој болници и радиле за плату од 80.000 динара, кад у сваком бутику могу да зараде 1.000 евра и баш их брига да ли су тај дан нешто продале. У болницама једна сестра ради посао за три особе, јер су дефицитарне, а опет прима једну плату, без регреса и топлог оброка”, каже за Нова.рс Радица Илић, председница Синдиката медицинских сестара и техничара Србије.
Малобројне сестре, очекују да ће им се ускоро придружити колегинице из Индије и Палестине.
“Министарка је причала да ће долазити да раде сестре из Индије, Палестине и других земаља, јер је то изгледа исто као кад су возачи аутобуса са Шри Ланке. Једва чекам да дођу те Индијке, да видим на шта ће то да личи. Ова власт је искасапила здравство у сваком смислу те речи. Не одлазе сестре из Србије само због плате, али она јесте један до главних разлога, јер ипак плаћа храну и рачуне, али кога брига за наша примања у овој држави. Нико се не бави овом темом, док не заврши у болници. Министарство здравља би требало то да потенцира, а ми као синдикат ниједан састанак са министарком нисмо имали за више од годину дана, ето колико је занима наша ситуација. Главна сестра једног клиничко-болничког центра у Београду, пре неки дан ми је рекла да им је већ два месеца отворен конкурс за сестре, али се нико још није јавио”, наглашава Илић.
Преквалификоване раднице ваде нам крв
Она истиче да је недостатак школованих медицинских сестара разлог зашто нама и нашој деци ваде крв и дају ињекције, дојучерашње фризерке, козметичарке, спремачице.
“За диплому у приватној школи треба сачекати пола године и преквалификација је ту. Свима су пуна уста прича о новим болницама, скупоценој и савременој медицинској опреми и апаратима, а нико ни да зуцне о здравственим радницима, нарочито медицинским сестрама и техничарима, који нестају”.
Подсетимо, министарка здравља Даница Грујичић најављивала је пренамену некадашње ковид болнице у Батајници, у палијативни центар, али лекари тврде да се та замисао никада неће остварити.
“Па како да отварају палијативни центар, кад немамо медицинске сестре, без којих тако нешто не може да функционише. Људима на палијативи, који су у терминалној фази болести, треба медицинска нега током 24 сата, потребне су им сестре да их хране, окрећу, купају, облаче. Ми немамо сестре у постојећим установама, већ се довијамо како знамо и умемо, а причају нам бајке. Са оваквим бројем кадрова, какве тренутно имамо, никада нећемо добити тај центар, а Србија је једина земља у региону која нема палијативно лечење, иако смо први по смртности од рака у Европи и таква клиника нам је неопходна”, наглашава за Нова.рс докторка из једне београдске болнице.
Због забране запошљавања на неодређено, која је 1. јануара ове године продужена чак до краја 2026, већина конкурса за медицинске сестре односи се на посао на одређено, односно на уговор од три или шест месеци, који се накнадно продужава у зависности од одлуке управе одређене установе.
Недовољан број отворених сталних радних места, ниске плате, прекомеран посао, терају наше сестре у иностранство, пре свега у Немачку, Норвешку, Канаду, али и у Словенију, где су услови рада, месечна примања и уговори, далеко повољнији него у Србији.
На наша питања о бољем статусу, условима рада и већим платама медицинских сестара у Србији и стратегији задржавања ових неопходних здравствених кадрова, из Министарства здравља нису одговорили до објављивања овог текста.
Foto: Shutterstock, Nova.rs, Privatna arhiva
Ана Марковић Нова
