Ствари су дошле до тачке да ће председница Европске федерације новинара Маја Север утврдити да медијске слободе и медијски плурализам у Србији више нису тема, већ то да ли ће неки новинар због свог посла остати без главе на раменима, или бити озбиљно физички угрожен. Говоримо о земљи у којој убиства новинара остају без одговарајућих судских епилога
Пре неки дан су и представници по правилу уздржаног Савета Европе, односно његовог парламента, изнелиизузетно негативне оцене предизборне кампање у Србији, тврдећи да је детерминисана „незабележеним нивоом негативне кампање и страха, нападима на опозицију и новинаре, и озбиљним питањима у вези са медијима“.
Тим посматрача, који је боравио у Србији два дана, и разговарао са кључним политичким, медијским и актерима из цивилног друштва, изразио је забринутост због утицаја владајуће странке на највеће националне и локалне медије, те коришћења запаљиве реторике и говора мржње усмерених и према независним медијима и новинарима. Додуше, у извештају се спомињу „позитивни помаци“ после усвајања нових медијских закона, мада нико не зна о каквим се,заправо,помацима ради. Опште је место да овдашња медијска, као уосталом и политичка сцена – са законима имају баш мало додирних тачака.
Главни проблем је, међутим, у томе што би овакве поразне оцене – и Савета Европе и других међународних тела и организација – могле да важе за све, тако бројне, предизборне кампање у Србији од доласка Српске напредне странке на власт.Није ништа нарочито другачије ни ван изборних циклуса. Заправо се може рећи да се у ових 11 и кусур напредњачких година јавни живот претворио у континуирану, застрашујућу и распамећујућу кампању, састављену од средњовековног обоготворења владара, величања власти и удара на све што мисли својом главом.
Хоботница која дави
Вучићева власт и моћ – и то је опште место – почива на строгој контроли медија и медијског тржишта. Они медији који су „кооперативни“ добијаће државни новац и разне удобности и бенефите, али ће се морати одрећи новинарства – претворити се у пропагандни партијски маљ који ће млатити свакога ко се осмели да критикује власт и њене неподопштине, укључујући ту, наравно, и независне медије и новинаре који држе до јавног интереса, а који опет подразумева имедијску контролу политичких и друштвених процеса.
Ови потоњи, који би, ето, да се баве новинарством а не пропагандом – надрљалису. Дискриминисани су на сваки могући начин, што медијски закони наравно изричито забрањују. Али, у овој земљи су закони „за противници“, како је то својевремено говорио Никола Пашић. Од власти независним медијима онемогућен је или отежан приступ информацијама од јавног значаја, забрањује им се праћење појединих догађаја, новац грађанских обвезника, укључујући и онај из јавних предузећа, осим на симболичком нивоу неће ићи ка њима, док се на другој страни просипа шлеперима. Поготово на локалном нивоу, приватне компаније ће одбијати да се рекламирају у њима, да им власт не би угрозила бизнис.
Ту су и разне инспекције, које на миг одозго, улећу у независне медије, као и „популарне“ СЛАПП тужбе, темпиране серијске тужбе представника власти или оних блиских са њима, а које имају циљ да ућуткају непоћудне. Чак и ако тужбе буду одбачене, оне представљају снажан притисак на медије и велики трошак. А они који туже имају новца колико год им треба – државни буџет је рупа без дна.Власт користи целокупан асортиман угрожавања медијских слобода који јој је тренутно на располагању.
Лов на новинаре
Све наведено, колико год говорило о разореном друштву, бахатости власти и аутократији, колико год говорило о стању у медијима – мањије међутим проблем у односу на безбедност новинара. А ствари су дошле до тачке да ће председница Европске федерације новинара Маја Север утврдити да медијске слободе и медијски плурализам у Србији више нису тема, већ то да ли ће неки новинар због свог посла остати без главе на раменима, или бити озбиљно физички угрожен. Говоримо о земљи у којој убиства новинара остају без одговарајућих судских епилога.
Не постоји нити један иоле виђенији новинар независних медија који у претходној деценији није чешће или ређе прозиван и вређан од представника власти, режимских медија и разних провладиних „аналитичара“. То се наравно односи и на невладине медије. Неки новинари су, и то у више наврата, пролазили застрашујуће серије претњи и увреде, иза којих по логици масовности не може да стоји нико други до озбиљна организација. Механизам је по правилу овакав: прво вас неко из властиозначи, онда вас се дохвате разне таблоидне појаве, а потомсве то на волеј дочекају „ботови“ или „ентузијасти“ на друштвеним мрежама, ређе на улици.
Исцрпљујући маратон
Основни циљових кампања јесте дезавуисање онога што радите. Порука гласи: ви сте критични према власти не зато што је то етички императив професије, већ зато што имате одређене интересе које су усмерене против Србије и „народне власти“ оличене у безгрешном владару. У служби сте – па сад бирај – криминалнихгрупа, опозиције, страних обавештајних служби, корпоративних интереса, тајкуна, вековних српских непријатеља и слично. Притом сте, ако треба додати, и наркоман, коцкар, психопата, необразовани глупан и силеџија. Не једном су независни новинари оптуживани да су део завере која има за циљ – ликвидацију председника!
Циљ им јеи да се утиче на новинаре и медије.Новинари рецимо треба да се запитају да ли им је све ово потребно: када су изложени хајкама,неки од њих почињу да имају проблем и са родбином и пријатељима, који их понекад подржавају, а понекад, богами, и убеђују да се „ману ћорава посла“ за ситне паре.Неки чак помало и поверују у режимску пропаганду, па направе отклон од вас. Опетовано угрожавање безбедности, показују истраживања, утиче и на ментално здравље новинара, а може и да поремети односе и у редакцијама, што власт такође добро зна. Како год, напади понекад, томе смо сведочили, дају резултате: неки новинари не могу да издрже притисак и одлазе из новинарства или мењају редакције.
Државни непријатељи
Делимичан успех власт је постиглаи континуираним нападима на медијеЈунајтед групе, које персонификује мистериозни антисрпски феномен, „криминалац“ Драган Шолак. У делу критичке јавности може се рецимо чути да су ови медији обрнута слика режимских, а да је истина негде на пола пута. Ово је, наравно, потпуна будалаштина, и велика увреда врсним професионалцима који раде у овим гласилима и трпе најразличитије притиске режима.
Теоријски говорећи, тачно је да корпоративни медији нису гарант медијског професионализма, али је и тачно да Данас, Н1 и Нова С припадају групи не баш бројних медија у Србији који – неки мање, неки више – држе до јавног интереса и етичког кодекса. Можемо се само запитати како би изгледала медијска сцена Србије да нема „озлоглашене“ Јунајтед групе! Наравно, не треба никако потцењивати друге независне медије, националне и локалне, који опстају и који се не дају, а који су такође константно на мети напада. Ту су дакако и веома агилни новинарски истраживачки центри.
Корозија механизма
Напади на новинаре у Србији су протекле године постали толико учестали да је, на иницијативу међународних организација, новинарски и медијских удружења, пре 5-6 година формирана и трипартитна Стална радна група за безбедност новинара (Тужилаштво, МУП и новинарска и медијска удружења). Погрешно би било рећи да она није остварила одређене продоре када је реч о убрзавању и поједностављивању процедура кривично-правне заштите новинара. Бележимо и случајеве промптних откривања нападача, али и незадовољавајућих санкција.
Међутим, механизам потпуно трокира када је мање или више очигледно да нападима на новинаре и медија руководе структуре власти. Осим тога, Група се бави последицама, а не узроцима: нема никакве сумње да је за инфлацију напада на новинаре и медије најодговорнија управо власт, која их ем континуирано таргетира, проглашава за непријатеље друштва, те организује широке кампање мржње против њих, ем је продуковала атмосферу у којој се ствари не решавају разговором и разменом мишљења већ вербалним и физичким насиљем. Радна група није успела ни да пошаље поруку да је забрањено угрожавање сигурности новинара, па се у базама број евидентираних напада и притисака на медијске раднике – не смањује него чак и повећава. Додатни разлог за забринутост је то што велики број колега одбија да пријави, па чак и обзнани претње, немајући ама баш никакво поверење у институције.
Хорор уживо
Е сада, поставља се питање да ли је ова предизборна кампања, ипак, различита у односу на оне ранијих година, када је реч о нападима на новинаре. Можда је на ово питање преурањено дати одговор, јер се још свакаквих чуда можемо нагледати до 17. децембра. Ствари су донекле огољеније, власт је агресивнија. Постоји толико напада на независне новинаре и медије да би се сваког месеца могао издати нови лексиконпретњи, увреда, лажи, цинизма и бахатости. Одавно су стручњаци прогнозирали да ће ова власт показати своје најјезивије лице онда када осети да јој се пад ближи, да јој рејтинг пада, да се ствар распада. Изгледа да је тај процес започео.
Главно лице напредњачке кампање је човек који званично и не учествује на овим изборима, неко ко би по уставу и законима требало да буде председник свих грађана – Александар Вучић. Некада раније је покушавао да прода причу да је он умеренији и разумнији од својих партијских јастребова, али је у међувремену од тога одустао. Његов речник у последњем периодувеома је сличан говорима напредњачких посланика у парламенту Србије, због којих савесни родитељи забрањују деци да гледају скупштинске преносе. У више наврата је, рецимо, Драгана Шолака назвао „криминалцима“, подразумевајући да су сви новинари који раде у Јунајтед-медијима део криминалне групе. На свој начин је саопштио и да је овај бизнисмен издејствовао да Словенија не издаагреман кандидату Србије за амбасадора у овој земљи, некадашњем министру и директору Поште Зорану Ђорђевићу.
Премијерка Ана Брнабић, која је својевремено такође имала непријатну дужност да изиграва проевропску политичарку, и залагала се као за медијске слободе, последњих година је преузела улогу центарфорке напредњачког нападачког тима. Правила је спискове непријатељских медија, прозивала новинаре, а онда је чак почела и да их закључава, како би избегла незгодна питања. Њен услов да у Кисачу разговара са пољопривредницима, који су данима протестовали, био је да састанку не присуствују медији Јунајтед групе, као ни новинари новосадског Радија 021.
Сетимо се оног језивог спота који је претходио ликвидацији Оливера Ивановића, а који је емитован на државотворном ТВ Пинку. На истој телевизији ове године видели смо сличан спот усмерен против новинара. Неки кажу да су из исте кухиње проистекли и спотови против уредника и новинара Н1, Нова С и Данаса, и неких других независних медија, а који су емитовани на друштвеним мрежама. У њима су ови медији „инкарнација антисрпске пропаганде“, новинари су „бубашвабе које шире лажи попут отрова“. Неки напредњачки функционери су спотове шеровали и лајковали.
Хартија као древно зло
Дођосмо и до штампаних таблоида. Шта се о тим парамедијским појавама може рећи што већ није речено? Можда да је њихов утицај, због хиперинфлације дезинформација, спиновања, малигних садржаја, сензационализма и дехуманизације Вучићевих политичких противника, донекле утихнуо. Нису тако предалеко да постану небитни колико и Војислав Шешељ, офуцани државни службеник, који издаје књиге у којима, између осталог, напада и вређа новинаре, али на те публикације више нико не обраћа пажњу. Нико реакцијом неће да подиже вредност пропалом политичару и осуђеном ратном злочинцу.
Ипак, утицај таблоида је довољно велики да и даље њихово писање може бити опасно по живот. Погледајмо само наслове о независним медијима и новинарима у таблоидима последњих месеци: „Испливала истина! Н1, Нова С и невладине организације удружено против Вучића“, „Вучићу лажима нацртали мету на челу! Болесна мржња са Н1 – тајкунски плаћеници ући ће у историју бешчашћа!“, „Живе за то да страдају наш народ и држава! Тајкун и његови медији оголили лицемерје – Једино што желе је прогон Вучића!“, „Скандалозна колумна Драже Петровића! Жао му што Туђман није протерао Србе кад није сезона купања!“, „Удружени против Вучића и Србије! Прећутна координација тајкунских медија, Куртијевих гласила и дела опозиције“, „Телеком Србија на мети Куртија и Јунајтед Групе!“, „Вучић тајкунској новинарки очитао буквицу о лепом понашању: Жаклина хистерисала, па добила одговор!“…
На крају, после свега реченог, застрашујуће делује тврдњада ће се ствари у будућности, ако не дође до промене власти, само додатно погоршавати. Питање је, дакако, шта је то што још нисмо видели за Вучићевог вакта. А одговор не желимо ни да изрекнемо. Сигурно је, међутим, да су професионални новинари који су на ногама издржали ових десетак напредњачких година снажна бића и да неће поклекнути под притисцима. И ето, напокон, добре вести.
Foto Karikatura: Jurica Dikić
Досије о медијима, Недим Сејдиновић
