Међутим, стварност многих је сасвим другачија: први месеци у пензији могу бити егзистенцијална криза, рекла је у интервјуу професорка америчке Пословне школе Харвард, Тереза Амабајл.
Током четири године, професорка Амабајл и њен тим разговарали су са 120 запослених у три компаније о њиховим погледима на пензију.
Први налази били су прилично чудни: Иако пензионисање може започети блиставим осећањем заслуженог опуштања, та новост ускоро нестаје „што је велико изненађење за многе“.
Нагласила је да „људи размишљају о планирању пензионисања само финансијски, и то је све. Али, морају се узети у обзир и психолошке последице и утицај на односе с другима“.
„Морамо размишљати о томе ко ц́емо бити, ко желимо да будемо као пензионери, када се формално заврши каријера. Људи у нашој студији који су о томе размишљали, обично су имали блажи прелаз“ из радног односа у пензионерски живот.
Једно од највећих открића истраживања су донели одговори на питање пензионерима о томе како би себе описали.
„Обично ц́е рец́и: ‘Ја сам пензионисана библиотекарка’ или ‘Ја сам пензионисана наставница’ или ‘Ја сам пензионисани хемичар-истраживач’. Професија их и даље одређује“, рекла је професорка Амабајл.
Изнела је да ће „неки чак и порец́и да су пензионисани што је врло занимљиво, рец́и ће само шта им је професија, као да и даље раде“.
„Када смо их питали смо зашто тако говоре, рекли су зато што не желе да их други виде као некога ко је ‘отписан’. Једна особа је рекла: ‘Не желим да будем виђена као бајата вест. Желим да будем актуелна’ „.
„Рад је главни извор смисленог постојања за вец́ину људи“
Професорка Амабајл разговарала је за ББЦ током скупа чији је домац́ин била Нобелова фондација, где су нобеловци и други стручњаци разговарали о будуц́ности старења.
Едмунд Фелпс је Нобелову награду за економске науке добио 2006. године, а то што је сада на половини девете деценије живота га не успорава. Неколико дана у Мадриду провео је држец́и предавања на универзитетима, учествујући на научним презентацијема и у интервјуима за медије.
„Рад је основа за добар живот“, рекао је нобеловац.
„Рад је главни извор смисленог постојања за већину људи.
Мајка или отац би се могли бавити само гајењем деце, али то не траје вечно. Готово свакоме је рад суштински да би имао неку улогу, а поготово откривање нових ствари“, изјавио је Фелпс.
Објаснио је да је „свет рада динамично место, фантастично место за испробавање себе и за показивање другима шта можете урадити, постићи, открити и истражити – све се то догађа у земљи чуда, на послу“.
Он сматра да је погрешно ускраћивање старијим људе места у тој „земљи чуда“, да посебно греше земље где је пензионисање обавезно.
Други добитници Нобелове награде се слажу. Писац Марио Варгас Љоса, такође у деветој деценији живота, за својим столом свакодневно ради од десет сати пре подне до два поподне.
„Радим седам дана у недељи, 12 месеци у години“, рекао је Љоса за ББЦ.
„Притом немам осец́ај да је то посао. Заправо ми је писање задовољство, чак и ако има веома тешких периода“, изјавио је он.
„Веома ми је важно да покушам да искористим живот, да не одбацујем могуц́ности. Мислим да нам је врло важно да имамо позив и да будемо у стању да га остваримо, мада, наравно, многи људи то не могу“, рекао је Љоса.
„Продужетак радног стажа може довести и до грађанских немира“
Узраст за пензионисања се подиже у многим земљама света и утицац́е на људе на све различитије начине.
Ако је неко писац или економиста, могуће је да ради дуже него неко чији је посао физички.
Одлука влада или компањна да продуже радни стаж за пензионисање може чак довести и до грађанских немира, упозорава Дејвид Блум, професор економије и демографије Школе јавног здравља Харварда.
„Пре неколико година ‘Арапско пролец́е’ је почело због неостварених тежњи, а тога има у многим земљама“, указао је он.
„Мислим да је иста ствар код старијих људи“, рекао је проесор Блум.
„Понекад говоримо о побуни седих: Ако се повиси старосна граница за пензију, људи који су очекивали да ће у пензију за годину, две, три или четири, [наједном] то више не могу“, објаснио је Блум механизам тог незадовољства које сматр друштвеном појавом.
„Видели смо то у многим земљама, посебно у Европи. Мислим да би се стање могло и погоршати“, рекао је професор.
„Та промена политике користиц́е неким деловима становништва, а другима не: Они који обављају физичке послове нец́е то моћи у својим касним шездесетим и седамдесетим годинама, што не важи за оне који ‘раде мозгом’ или пружају услуге“, рекао је Блум.
„Та неједнакост ц́е морати да се реши, јер је у супротном могућ сукоб ‘плавих крагни’ и ‘белих крагни’ међу старијим радницима“, упозорио је професор.
„Пензионисање је један од највец́их изазова развијених економија – како за државу, тако и за компаније које развијају нове политике као одговор на старење становништва, што се тиче многих од нас и лично и професионално, али за сада изгледа да су решења врло оскудна“, пише на крају чланка ББЦ-ја и специјализоване агенције „Нобел Медиа АБ“.
