Ризик је био велики, али вредело је сваког тренутка, јер донела сам на свет нашег Богдана, нашу љубав, радост и живот!
Овако за „Блиц“ прича Лена Тица (30), која је у 2015. години постала мајка, а прва је жена с пресађеним органом која се у Србији породила.
Упркос упозорењима лекара и страховима чланова породице за живот ње и њеног детета, воља и снага ове младе жене надјачале су болест, те је она остварила свој највећи сан – да постане мајка.
– Имала сам 20 година када ме је тзв. Вилсонова болест могла коштати живота јер ми је услед тог обољења отказала јетра, и од мене су се 2006. године лекари већ били опростили. Ипак, постојала је могућност трансплантације. Мој отац, мој херој и спасилац Љубинко Филиповић инсистирао је код лекара да покушају, да већи део његове јетре пресаде мени. И пристали су, али то је био огроман ризик за обоје. До тада су код нас пресађивали јетру само с мртвих донора. Лекари на ВМА су то одлично обавили и, ево ме, жива сам и срећна, као и отац – уз осмех прича Лена, док у рукама љуљушка своју бебицу.
Од операције, Лена је на терапији, свакодневно пије имуносупресивне лекове, који спречавају њен организам да одбаци туђи, пресађени орган.
После трансплантације брзо се опоравила. Након неколико година, удала се за Бојана, младића с којим је била у вези и у време док је боловала.
– Стално сам размишљала о деци. Питала сам се да ли ћемо их икада имати. Почела сам да се распитујем, читам домаћу и страну литературу, разговарам с лекарима, хтела сам да знам које су шансе да жена са пресађеним органом затрудни и роди здраво дете. Испоставило се да је то веома ризично. Имуносупресивна терапија може да изазове одбацивање плода, оштећења и колапс у мајчином организму. Заправо би то значило да стављам главу у торбу јер терапију нисам смела да прекидам – прича Лена, иначе професор енглеског језика.
Међутим, ипак је одлучила да покуша.
– Жарко смо желели дете. Моја докторка на ВМА, која је дивна и брижна, стално је понављала да сачекам још мало. Нисам хтела више да чекам. Она је, чини ми се, била у већем страху од мене. Онда сам затруднела и били смо пресрећни. Трудноћа се водила као високоризична, сваког месеца сам по три дана лежала због разних испитивања у ГАК „Народни фронт“, а од осмог месеца до порођаја, 15. априла, била сам у болници – прича ова брижна мама.
Порођај је прошао без проблема, царским резом на свет је стигао мали Богдан.
– Знала сам да не смеју да ме породе природно због напона, јер су мени све вене премошћене. Захваљујући доктору Дејану Димитријевићу, све је прошло у најбољем реду. Ипак, и лекари су били скептични и уплашени јер је то био први пут да порађају жену која има пресађени орган. На срећу, све је било у реду и сада је с нама наш весели дечак – са широким осмехом на лицу каже Лена.
Мајка – стуб и снага
Убрзо након што је затруднела, Лена је сазнала да њена мама има рак.
– Целу трудноћу провела је уз мене, бринући. Мајка је била мој стуб и снага, и увек ће то остати. Само две недеље након што је Богдан угледао светлост дана, она је преминула – прича Лена.
Ана Вушовић Марковић Блиц
