МАЊИ ОД ОЧЕВЕ ШАКЕ Вук се родио са 470 грама и одбио да умре

Број 10.600.573 за породицу Грујичић већи је од Монт Евереста. Толико динара потребно им је да би њихов син Вук (3), који је рођен са 470 грама, прогледао и проходао.

Када је дошао на овај свет, Вук је био величине длана. Татиног. Са мање од пола килограма био је једна од најмањих беба рођених у Србији. А није требало да буде тако.

– Вук је рођен 25. маја 2012. године у ГАК Вишеградска. До превременог рођења дошло је грешком лекара, јер је докторка која је водила моју трудноћу на последњем прегледу превидела да сам отворена три прста и да ми је плодова вода замућена. У ствари, записала је све у картон, али је “заборавила да ми каже” – прича Александра Грујичић, мајка малог Вука из Београда.

Са 470 грама, спојеним прстићима, затвореним очима, проблемима са плућима и крварењем на мозгу одмах по рођењу оцењен је нулом.

– Лекари су Вука од самог старта отписали. Имао је превише проблема у старту, знали смо ми то, али не можеш да говориш родитељима сваког дана да ће ти дете умрети, да ће бити биљка и да нам је боље да га ставимо у неку установу јер смо млади. Чак и када је прошло неколико месеци и када се видело да се дете бори, сви су били негативни. Ми смо поред њега били позитивни, мазили смо га, причали му, певали… Плакали смо само због доктора – објашњавају Стојан и Александра Грујичић.

Првих годину дана Вук је живео у болници, а по изласку из болничке собе, због проблема на плућима дуго је био на кисеонику. Од како се скинуо са кисеоника, почео је да напредује. Осећај поноса тата Стојан изразио је и тако што је свој налог на Твитеру назвао “Вуков поносни тата“. Вук данас има три и по године, церебралну парализу, хидроцефалус, рефлукс и диоптрију минус 17. Не једе и не пије воду сам. Да би проходао и прогледао, потребне су му вежбе и операција очију у Русији. Да би проходао и прогледао, потребан му је новац.

– Многи лекари неће ни да разговарају са нама ако немамо новац. Живимо од једне плате, али имамо милион питања за која многи немају времена ако немамо новац. А да га видите, он је јако насмејан дечак, позитиван. По томе је на тату. Обично деца која су дуго била у болници буду нервозна због апарата и константног пиштања. Он се чим је дошао кући скроз променио. Умиљат је, само се смеје и не плаче. У ствари, плаче само када оде у болницу да му ваде крв – прича мама Александра.

Она објашњава да Вук страшно воли децу, али да се у последња два месеца љути када види мало дете које стоји поред његових колица, а он не може.

– Воли да слуша музику и обожава да са татом вози ауто. Када види аутомобил, то је толика срећа – прича мама.

Вук је по рођењу био величине длана

Стојан први пут додирује сина
На овој слици забележен је тренутак када је тата Стојан први пут додирнуо сина.
– Он на слици делује велико, али био је као татина шака. А то је сликано два месеца по рођењу и ту је “већ” имао 600 грама. У почетку су нас пуштали да будемо поред њега само по два минута – причају родитељи.

Тако мало дете припада групи екстремно незреле новорођенчади и мали број те деце преживи, каже неонатолог др Бранислава Дедовић Бјелајац

Горица Авалић Блиц