Кеш, колица и шмекерица: Сиротиња избија из свако фелне
Сладострасни петинг државе и Цркве добија на тежини кад се уводе мере штедње и појачава пореска офанзива на занатлије; има индиција да га и ММФ подржава, као доказ исправне фискалне политике, сигурности улагања и тржишта капитала. Ипак, да СПЦ плаћа порез, не би било гладних у Србији, објављено је на овом месту. Додајмо да би сва деца, којој је то неопходно, могла би да се лече у иностранству. Не верујете – било би и за рехабилитацију. Можда је лакше захватити из буџета, али није правилно. Ни морално, колико год изједначавали бога и његове овдашње поверенике за материјално.
Крај фебруара и почетак марта обележава, као што се и очекује у Недељи православља, нови талас поповског лицемерја – позиви мантијашке олигархије грађанима да помогну лечење болесне деце, у шта се савршено уклапа државно саучесништво, медијско-финансијска потпора у виду бесплатног рекламног простора на државној телевизији и очување припадајућег козаностринског статуса Српској православној цркви. Тако би, позивају попови, хумани људи требало да помогну лечење Ане из Сурчина, старе три године, која има церебралну парализу (Беч, 80.000 трансплантација матичних ћелија); Марије из Орховца (десет година, одсуство координације покрета);Марије са Цетиња (осам година,тумор на бубрегу, операција у САД). Помоћ се, на сајту СПЦ, тражи и за изградњу куће дванаестогодишњој Милици, “потомку прогнаника из ‘Олује’” у Ваљеву, која живи са баком, у уступљеној кући.
У складу са доктрином одбране, Недеља православља прослављена је на Војној академији у Београду, уз учешће кадеткиња, кадета и попова.
Свештеничка врхушка својим апелима, какав је самореклама у виду позива да се помогне косовском становништву, ослоњена у великој мери на косовску митологију, дубоко вређају здрав разум грађана. Можда би неко у реклами – вапају и прогутао примитивизам и патетику (једна лутка и страх од глади разигране девојчице којој су нетом поиспадали млечњаци), јест да су секунди у ударном ТВ термину бесплатни, али тешко да су се креатори ове неподопштине забринули за то што “старији причају о глади”.
Будући да глад не осећају, у ексклузивним аудијима и оствареним дечачким сновима, попут “массератија” или “алфе”. А у Епархију србијанске монолитности Рако-призренску, дође преко рачуна који динар за одржавање возног парка. Плус свештенички рекет владикама, није за потцењивати.
Радило се, нешто мора и да се заради, ено, видело се то пре тачно две године, када је ухапшен благајник Патријаршије, дискретни, али и галантни Робин Худ, који је из мантијашке шкриње дислоцирао 890.000 евра, 19,5 милиона динара, 40.000 швајцарских франака и 50.000 долара. Тај је врсни познавалац црквених прилика двадесетак година узимао из ризнице тешко стечено папирнато благо, понешто и више него што му је потребно (закуп куће на Дедињу два “Мерцедеса” у власништву, збринуто ближе окружење). А није се примећивало. Постаје Срба, тако му је име, историјска личност у вези са државно – црквеним односима у секуларној држави – изазвао је такву панику ојађених мафијаша да су позвали полицију. Први пут су се државни органи, као најстроже чуваном државном тајном, бавили црквеним финансијама. Откривајући специфичну пирамиду моћи и финансијске токове државе у држави.
Закључак је, следимо токове новца, да нигде на кугли земаљској не постоји тако плаћени бизнис као што су са’ране, парастоси, освештавање штала и страначких просторија, крштења. За разлику од Билија Питона, који је поштено радио свој посао, ризиковао да га ухвате и отерају на робију – ови ништа не ризикују. Само певају. Ко каже да Србија није добра за улагање.
Ево, у Београду, девет продавница у центру, све у екстра зони, ни динара пореза, боље је, и атеисти ће се сложити, боље смањивати пензије, него мантијаше опорезивати. Коначно, има то, исправно логицирају попови, логику, пензионери дају више, што су им пензије мање. Треба познавати народ, да би га дискретно опељешио, по принципу “Кол’ко је бог дао, а други дају по десет хиљада”.
Треба намирити и владику, да се не мења парохија, ако је добра, а добра је свака, јер се свуда умире, а за црне дане и људе у црном чува се по која цркавица.
Тај сладострасни петинг државе и цркве посебно добија на тежини кад се уводе мере штедње и појачава пореска офанзива на занатлије; има индиција да га и ММФ подржава, зарад сигурности улагања и тржишта капитала. Тачно, да СПЦ плаћа порез, не би било гладних у Србији, објављено је на овом месту. Додајмо, сва деца, којој је то неопходно, могла би да се лече у иностранству. Не верујете- било би и за рехабилитацију. Можда је лакше захватити из буџета, али није правилно. Ни морално, колико год изједначавали бога и његове поверенике за материјално на земљи.
И кад смо већ ту, када би се прекинуло финансирање изградње врачарске наказе, а попови, не стилски незграпно, него одистински, кажу да ће се градити довека, било би новца за запошљавање, отварање малих и средњих предузећа, подстицање пољопривреде. А нико никада није проверио куда иду ти буџетски новци. А како Црква реализује лицитацију за трошење пара пореских обвезника, ваљда, само уметничке душе могу да замисле. Можда патријаршијске шкриње нуде рационалнији одговор.
И ту треба да се подсетимо поменуте, факат неизбежне, улоге Цркве у функционисању оружаних снага.
Незаборавно је поповско чинодејствовање у причешћивању кољача, с почетка деведесетих; у паузи између ратова служе по војарнама, напредују до чина капетана, чинодејствују у Војној академији, подижу морал и свест о официрско-метохијској части србијанских официра. Литургију у капели Академије служио капетан јереј Немања Петровић, “чтецирали”, да ‘простите, помоћници попова, старији водници (двојица).
И то много кошта. А старији и даље “причају о глади”, не причају о томе ко их краде, представљајући ту морбидну превару као бригу за народ, на светој српској земљи (колико ли су то освештање наплатили).
Млади к’о млади, импровизују, самоубилачки се дрогирају тамјаном. Наследно, готово извесно. А ваљда није неизлечиво (јесте).
