„Ћурувија дочекао бомбе, а Веран Матић их правда“ – на то би могла да се сведе одбрана првооптуженог Радомира Марковића, бившег шефа Ресора државне безбедности „тајне полиције“, који се налази на издржавању јединствене казне затвора, изречене у правоснажним пресудама за убиство: четири члана Српског покрета обнове на Ибарској магистрали, за убиство бившег председника Србије Ивана Стамболића, за неуспели покушај атентата на лидера Српског покрета обнове у Будви, пише Веран Матић.
Матић у ауторском тексту на порталу Јавнисервис.нет, наводи да се скоро четврт века касније, одбрана првооптуженог Марковића „своди на бестидну тезу да ја оправдавам бомбардовање Србије, са жељом да оптужим власт Слободана Милошевића, преко суђења њему за убиство Славка Ћурувије“.
Одбрана оптужених би, према оцени Марковића, могла да се сведе на наслов текста из Политике Експрес „Ћурувија дочекао бомбе“ који је најавио његову егзекуцију.
„Неколико оптужених понављало је тезе да је 27 припадника ДБ морало да прати мету Ћурувију, само да би регистровали контакт неког шпијуна или достављача новца. И да јављају на сваких пет минута где се налази“, подсећа Матић.
Матић указује да је невероватно, неразумно, а понајвише опасно да 24 године након Ћурувијног убиства неправоснажно осуђени на укупно 100 година робије користе исту аргументацију против њега, у својству председника Комисије за истраживање убистава новинара, коју је основала Влада Републике Србије.
„Ако су могли да на Ускрс 1999. године убију човека у по бела дана, усред Београда (како се тврди у оптужници), правдајући се његовом измишљеном подршком нелегалном бомбардовању, зашто се 2023. године не би овако бранили, бестидно лажући да је осуда почињеног злочина заправо правдање нечег нелегалног“, пита Матић.
Одбрана, према Матићевим речима, жели да поништи чињеницу да је био ухапшен првог дана бомбардовања, да је Радио Б92 затворен, а затим и нелегално преузет.
„Писао сам у медијима као што је Њујорк Тајмс против бомбардовања, а у међународним новинарским форумима и у асоцијацијама здушно сам се залагао да се безумно убијени радници Радио-телевизије Србије уврсте у новинарске ратне жртве“, подсећа он.
Јасно је, наставља Матаић, да се одбрана труди да то поништи јер је, очито, он лоциран као главни кривац за судски процес у којем су недвосмислени докази о њиховој кривици.
„Нападајући Комисију за истраживање убистава новинара они истовремено нападају и Владу Србије, која је својевремено и формирала Комисију у мандату тада првог потпредседника Владе, а сада председника Србије Александра Вучића“, оцењује Матић.
Он се даље пита да ли Радомир Марковић, оваквом одбраном, жели да оптужи и Александра Вучића да жели да прикрије и заштити кривце за „Милосрдног анђела“, како је назвао бомбардовање Србије. На судском већу је да препознају претњу и стану на страну државе у заштити јавног интереса, као што је иза тога стала Комисија за истраживање убистава новинара, поручује Матић.
Подсећа да је Комисија настала као оригинални механизам решавања нерешених случајева убистава медијских радника и зато се, како истиче, у овом финалу пред Апелационим судом као председник Комисије осећа као мета за ликвидацију, после суђења оптуженим за убиство Славка Ћурувије.
„И често сам се у публици Специјалног суда осећао као да сам ја на оптуженичкој клупи, а не они који су већ оптуживани и осуђивани за најтеже злочине, или они који су у бекству од самог почетка овог процеса“, наводи Матић.
Додаје и како често помисли шта се десило са бројним доказима из деведесетих када је, након Петог октобра, тај исти Радомир Марковић са екипом остао на челу ресора Државне безбедности.
„Неколико месеци је трајало уништавање доказа које нове власти нису зауставиле. Акција ‘Сабља’, спроведена након убиства премијера Ђинђића, умногоме је разоткрила непрофесионални и злочиначки рукопис ‘службе’ који је заслужан за Славково убиство, четвороструко убиство на Ибарској магистрали, атентат у Будви, отмицу на Кошутњаку и зверско убиство Ивана Стамболића на Фрушкој Гори“, истиће Матић.
Докази које је предочило Тужилаштво и искази њихових саучесника и сведока у неким од поменутих злочина, како наводи, јасно указују да су они то урадили и убедљиво сведоче о њиховој кривици. Одбрана током трајања кривичног процеса додатно поткрепљује доказе, не о невиности, већ о кривици, истиче Матић.
Указује и да је убиство Славка Ћурувије био и остао светски преседан. Убијен је главни и одговорни уредник и власник Дневног телеграфа и недељника Европљанин, у време бомбардовања НАТО пакта, са лажном информацијом у наслову текста таблоида који је објављен као најава убиства, а потом пренет и у централној информативној емисији државне ТВ – „Ћурувија дочекао бомбе“, подсећа Матић.
„Двадесет четири године касније, суди се оптуженима за организовање и егзекуцију овог убиства. Ова оптужница је поднета 15 година после самог трагичног чина, тек пошто је основана владина Комисија за истраживање убистава новинара. Комисију чине представници полиције, новинарске заједнице и Безбедносно информативне агенције. Истрагу је водио надлежни заменик тужиоца за организовани криминал“, пише Матић.
Радна група МУП-а, коју је предводио инспектор Драган Кецман, радила је под ингеренцијом и наредбама тужиоца. Целокупна законска процедура је до детаља поштована, цео процес на којем је заснована оптужница, као и сама оптужница по којој је суђено оптуженима, указује Матић.
„Влада Републике Србије је основала Комисију потпуно свесна чињенице да је некажњивост убистава новинара недопустива. И од почетка рада Комисије, надлежни органи су давали подршку њеном раду, као и радним групама када год је то било потребно. У овом случају, Влада Републике Србије је учинила све што је било могуће и потребно да буде суђено оптуженима“, сматра Матић.
Сто година збирне казне суд је изрицао у два наврата. Сада веће Апелационог суда одлучује о жалбама и донеће пресуду засновану на сопственим закључцима и презентованим доказима. Комисија за истраживање убистава новинара је, према Матићевим речима, од самог почетка своје мисије захвална на подршци институцијама система, која је резултирала подизањем оптужнице и до сада изреченим пресудама.
„Ова пресуда је важна за суочавање са злом прошлошћу, и МУП-а и Ресора ДБ. Као и нас из новинарске професије. То су предуслови за трајна опредељења свих да се више никада не допусти да се догоде убиства новинара, као и да насиље и претње новинарима остану некажњиви“, поручује Матић.
Додаје, међутим, и како зна да евентуална осуђујућа пресуда у случају убиства Славка Ћурувије неће васпитно деловати на оптужене.
„Ипак, за будућност Србије и њеног система безбедности, као и за владавину права, веома је важно да злочинци буду осуђени на максималне казне затвора, како би се постигла сврха генералне превенције. Више никоме не сме да падне на памет да, користећи своје место у систему безбедности, чини злочине или их прикрива. Зато је толико битна правда након скоро четврт века од убиства Славка Ћурувије“, објашњава Матић.
То што је, како наводи, сада мета истих оних који су оптужени за убиство Славка Ћурувије је од овог тренутка проблем државе, а не његов лично.
„Нерешени злочини су и довели до атмосфере у којој поново неко може да буде прогањан и убијен. Србији која жели да буде праведно друштво, да буде део Европске уније, то може да буде само проблем, без обзира на то што се коначно суђење приводи крају – 24 године после Славковог убиства“, закључује Матић.
Reuters TV/arhiva/N1
јавнисервис.нет/Н1
