Пре неколико месеци у групама на друштвеној мрежи Фејсбук у којима се окупљају мештани Темерина, масовно се делила објава познатог теоритичара завера, а сада и одборника Скупштине Града Београда са листе коалиције око СНС-а, Саше Боројевића, у којој „упозорава“ грађане да се под плаштом родне равноправности у вртић у том месту уводи „џендер идеологија“.
„Реаговао сам после притужби родитеља из Темерина да већ две године, без њиховог знања и сагласности, у предшколској установи „Вељко Влаховић“ њихову децу уче ЛГБТ вредностима. Тако се малишани ’подучавају’ да дечак може да остане у другом стању, да девојчица може да се заљуби у другу девојчицу, да свако може да има два тате и двојицу мама“, рекао је Боројевић за Новости тада.
Таргетирање васпитачица у вртићу резултирало претњама које су им огорчени мештани упућивали путем друштвених мрежа.
Недуго затим, хајка је престала, као да је неко тако наредио.
Наиме, у вртићу је спровођен пројекат под називом „ГЕНДЕРБЕСТ-изградња родне равноправносмти од самог почетка“ који је за циљ имао превазилажење родних стереотипа. Како су васпитачице објасниле, кроз пројекат нису спровођене никакве необичне активности, већ да је деци дата могућност да „самостално бирају прибор, материјале, играчке и активности у складу са својим способностима и интересовањима, искључивши предрасуде и стереотипе“.
Одговорни медији, попут локалног новосадског портала 021, Нове, Н1 и Блица потрудили су се да својим читаоцима објасне суштину пројекта, међутим, штета је већ била учињена.
Новинарка и чланица групе „Новинарке против насиља“ Тамара Сријемац каже да није чудно што у ери интернета одређени простор добијају и теорије завере.
„У сваком случају, посао новинара јесте да на неки начин деконструише лажну вест, да покаже извор информисања, да покаже прави извор вести, односно, шта стоји у том пројекту, да нема речи о томе што се говорило на порталима сумњивог порекла, на различитим јутјуб каналима, него да дамо конкретан доказ. Дакле, оно шта тај пројекат подразумева. Можда чак и да позовемо особу која је координатор тог пројекта која би објаснила шта се конкретно ради у вртићу. И опет дати реч васпитачицама које су директно прозване и на тај начин направити праву вест, а деконстриусати ову лажну“, рекла је Тамара Сријемац за НУНС.
Она је додала да је таква ситуација врло захтевна и посао новинара се тада своди на „гашење пожара“.
„Жао ми је зато што се некако испостави да је то увек мање видљиво него ова штета која је већ направљена“, истакла је новинарка.
Патријархат погодно тле за родне дезинформације
Иако је више медија објавило садржаје у којима се демантују наводи Саше Боројевића, судећи по коментарима читалаца, можемо рећи да се родне дезинформације релативно добро прихватају у друштву.
„Зар тзв. ЕУ да нам васпитава децу?“
„Кренеш у индоктринацију деце и одмах етикетирање.“
„У нормалној држави би свакако ухапсили оне који манипулишу децом. Било да су ван вртића или у вртићу.“
“Ако је истина да тај вртић то ради, нимало се не слажем са таквом праксом. Да се деци од малих ногу усађују неки погрешни ставови причом о некаквој слободи и равноправности није нимало похвално за установу попут вртића. Родитељи који не желе такав програм треба да не воде децу у тај вртић.”
Ово су само неки од коментара на порталу 021.рс на текст у којем је објашњено о чему је заиста пројекат који је спровођен у вртићу у Темерину.
Тамара Сријемац каже да се родне дезинформације прихватају јер је Србија претежно патријархално друштво.
„И даље имамо укорењен патријархат у свима нама. И даље смо високо традиционално и патријархално друштво и некако се сврставамо и даље у те ‘кутије’, у општеприхваћене и пожељне женске и мушке улоге и свако искакање из калупа некако подигне ту армију људи који су чувари некаквог ’наслеђа’“, навела је новинарка.
Како каже, тада се често оде од суштине и заправо се изврћу чињенице.
„Онда не иде дебата на том нивоу да ли нама треба прича о роду и полу у вртићу, што би била здрава расправа, и где би опет било аргумената на страни феминисткиња које би објасниле зашто је то заиста важно, него се расправа увек води на том нивоу да ми увек треба да оповргнемо неке лажне вести које су се пласирале. Тако да је то проблем, али стварно мислим да је то због тог патријархата који је иткеко укорењен и наше неспремности да мењамо свест и да мењано друштво јер је увек лакше ићи ’утабаним стазама’. То је у људској природи. Лакше нам је да се држимо тога што нам је познато него да закорачимо у ново“, објаснила је Тамара Сријемац.
Слика жене и мушкарца у медијима
Сексизам и родна стереотипизација и даље су присутни у медијима и обично се користе за дискриминацију жена.
Како каже наша саговорница, медији првенствено извештавају сензационалистички и увек су доминантни родни стеротипи.
„То што се пласира у друштву, медији практично однегују па се врло често представља та пожељна слика жене као мирне, тихе, жене као мајка, домаћица или, с друге стране, секс симбол и објективизација женског тела, док мушкарце имамо у неким другим улогама. Практично, медији су ту слика друштва и оно што се пласира у друштву медији само потврђују и на тај начин учествују“, објаснила је новинарка.
Новинари треба да се поставе у положај жртве када извештавају о родно заснованом насиљу
Извештавање о родној равноправности може предстваљати изазов, поготово када се ради о родно заснованом насиљу.
Према подацима Аутономног женског центра у Србији је у периоду од 2010. до 2023. године убијено 406 жена. Медији о оваквим догађајима неретко сензационалистички извештавају и данима након злочина експлоатишу тему зарад већег публицитета.
Фемицид се често романтизује у медијима, тако да имамо наратив о „великој забрањеној или неузвраћеној љубави“.
Новинари истражују и разлоге због којих се убица одлучио на овај чин, па када читаоци „схвате“ да је у питању, нпр. неверство, тада заузимају емпатичан став према њему.
На тај начин несвесно се оправдава фемицид и умањује се значај овог проблема.
Поред тога, новинари се утркују да објаве детаље из истраге, а најпре начин на који је извршен злочин, не обазирући се притом на нарушавање достојанства жртве.
Саговорница НУНС-а каже да је битно да се медији држе Кодекса новинара Србије приликом извештавања о злочинима над женама.
„Постоје смернице за извештавање о родно заснованом насиљу које је радила група ’Новинарке против насиља’ и мислим да треба да оставимо иза себе ту причу, у смислу да не знамо како се насиље десило. Треба да пратимо онај свој осећај ’шта нам желудац каже’, да ли је нешто у реду да ставимо у текст или не. И ако се ми ставимо у те ципеле и помислимо да не бисмо волели о нама да се пише на такав начин, не треба ни да пишемо о неком другом. Значи, прво је тај неки осећај, тај лични, људски импулс који имамо, али да не бисмо нагађали имамо и студије журналистике где се то обрађује, имамо етички кодекс и смернице ’Новинарки против насиља’. Само треба да се посветимо томе и да прочитамо“, закључила је Тамара Сријемац.
Slika: Canva
НУНС, Ивана Крагуљ
