Десет месеци било је потребно да Влада донесе одлуку која одређује судбину ОШ „Владислав Рибникар“. Школа се неће рушити и трајно затварати, већ ће у склопу шире амбијенталне целине наставити да ради у новом руху, делећи простор са меморијалним центром, посвећеном жртвама мајског масакра.
Први корак ка томе направљен је оснивањем радне групе и мултидисциплинарног тима који треба да осмисле изглед и намену будућег меморијалног центра, а у међувремену се део школе у којем се догодило убиство и и даље неће користи за наставу.
И док је породицама убијене деце оваква одлука донела мир у глави, код једног броја родитеља преживеле деце и ђака који тренутно иду у ту школу, изазвала је супротна осећања.
Незадовољни развојем догађаја они су се пре неколико дана окупили испред „Рибникара“ како би исказали протест због услова у којима уче њихова деца, тражећи да се део затворене школске зграде користи за наставу до доношења коначног решења о меморијалном центру.
Негодовали су родитељи што су, кажу, и у режимским и опозиционим медијима представљени у лошем светлу.
Понављају да њихов протест није био усмерен против породица убијених, већ од надлежних траже одрживо решење за школу и школовање своје деце.
А виде га у томе да ђаци остану на познатој адреси, уверени да ће то помоћи деци да превладају трауме.
Одговор Министарства просвете стигао је у виду предлога да се до завршетка реконструкције „Рибникара“ ученици и наставници изместе у друге образовне установе.
Родитељи који, како тврде, представљају већину сада имају прилику да увере јавност да их је погрешно разумела када је у њиховом захтеву да се део школе отвори за коришћење „прочитала“ скривену поруку да меморијални центар не заслужује да добије половину зграде.
Ако им, како су раније наговестили, не одговара да се колектив дели, могу да изаберу другу понуђену опцију да се сви заједно привремено преселе у простор две средње школе док се реконструкција „Рибникара“ не заврши.
Свако инсистирање на раније изнетом захтеву, под изговором да су то препоручили стручњаци, тешко да ће наићи на одобравање јавности и што је још важније, разумевање породица трагично настрадале деце и чувара.
Уз сво уважавање захтева родитеља преживелих ђака да се и овој деци мора помоћи, као и да постојећим ученицима треба обезбедити адекватне услове за школовање, воља породица, када је у питању меморијализација њихове убијене деце, мора се поштовати.
Из мултидисциплинарног тима стижу охрабрујуће поруке да меморијални центар треба да буде симбол заједништва и окупљања, а не да нека мала група људи наметне тај центар и да он буде симбол нових подела и свађа.
Све што се у наредном периоду буде дешавало ће бити тест емпатије, солидарности и разумевања које смо, нажалост, као заједница осетили само у првим данима након мајске трагедије, а што као друштво дугујемо Ани, Софији, Мари, Андрији, Бојани, Ангелини, Еми, Катарини, Адриани и њиховом чувару Драгану.
foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)
Весна Андрић Данас
