Чувени хуманитарац Миле Столар обишао је једну породицу којој је потребна помоћ, али и у којој живи једна девојчица која је прави пример свима. Ево о којим људима је реч
Ова девојка зове се Милунка Петровић. Болује од церебралне парализе. Иако не хода, овој девојци инвалидитет не смета да – ствара.
Њено највеће оружје су речи, а доказ томе је податак да је Милунка добитник више од 15 повеља и диплома а за литерарне радове и добитник пехара Српске краљевске академије наука и уметности.
Њена прича је тешка. Оставља горак укус у устима, и тера на сузе. Отац јој је оболео од тумора и оперисан је три пута, а мајка је срчани болесник која свакодневно има гушења.
Миланка, млади литерарни писац има само једну жељу. Кад заврши школу намерава да се запосли не би ли купила мајци маску за дисање која се преко ноћи у случају престанка дисања пали и покреће сама дисање. Овој храброј девојци то је највећа жеља јер не може више да гледа како јој се мајка буквално гуши током ноћи…
Услови у којима живи Милунка су, мало је рећи – тужни. Породица Петровић живи од пензије од 11.000 дин и крање је рећи бедне социјалне помоћ од 666 динара.
Милунка од државе не добија ништа. Осим повеља које ниже на огољеним зидовима као заслуге за своје успехе од државе нема – ама баш ништа.
Никаква помоћ, никаква рука пружена за спас… Као да парализоване ноге нису довољна мука, она са породицом живи на рубу сиромаштва, а причу о њој на друштвеној мрежи Фејсбук објави је столар Миле, познати хуманитарац.
Једино светло на крају тунела су добри људи, који су помогли да Милунка напокон добије инвалидска колица.
Скоро 20 година родитељи су је у болници возили на бициклу. На њему су је возили, с њиме савладавали препреке, с њега заједно падали, баш као и животу…
Милунка, академски грађанин који живи у крајњој беди, сваког дана бори се за живот. Болест је уништила млади живот, а немаштина га упропаштава све више из дана у дан.
Свако ко жели да помогне овој девојци може да се јави познатом хуманитарцу столару Милету путем друштвене мреже Фејсбук.
Србијо, уједини се.
Не смемо дозволити да нам писци и академски грађани живе у беди, препуштени животу који није достојан човек.
Сузана Трајковић Еспресо
