Више од 80 научника из Србије се ове године нашло на ранг листи америчког Стенфорд универзитета, која обухвата два одсто најутицајнијих научника на свету, а један од њих је и Мирослав Драмићанин из Института за нуклеарне науке „Винча“.
Он за Инсајдер каже да му није први пут да је на тој листи, истичући да је то велико признање и показатељ, да у Србији постоје научници који раде квалитетно и чија је утицајност у свету адекватна.
„Ово је нека врста личне сатисфакције, али је, пре свега, велики подстрек мојим сарадницима. Имам доста млађих сарадника, који виде да се тежак рад на крају може исплатити“, каже Драмићанин.
Он се бави луминисцентним материјалима, који се данас налазе свуда око нас – у дисплејима, лед сијалицама, користе се и као биомаркери у медицини… Објашњава да су, најкраће речено, то врло корисни материјали који нам омогућавају да данас водимо модеран живот.
„Бавим се тиме како добити луминисцентне материјале бољих карактеристика, како добити материјале који ће у тим новим лед сијалицама омогућити добијање топлије/хладније боје, који су ефикаснији тако да троше мање електричне енергије по јединици светла које нам дају, те како направити такав лед који може да се користи у аутомобилским индустријама. Затим, како направити нове фосфоре да добијемо ефикасније дисплеје, као што су данас лед дисплеји у телевизорима, телефонима и органским лед светлима, како добити нове резистентне луминисцентне материјале за играчке, знаке који светле, како направити ознаке и линије на путевима које ће ноћу саме да светле и осветљавају пут. Потом, како да направимо луминисцентне материјале који ће део светлости коју не апсорбују соларни панели да претворе у светлост коју соларни панели могу да апсорбују, па да повећамо ефикасност прозводње електричне енергије из соларних панела“, наводи саговорник Инсајдера.
Оспоравамо оне који су постигли успех
Говорећи генерално о науци у Србији и проблемима са којима се научници сусрећу, Драмићанин најпре истиче да ми имамо малу научну заједницу. Како каже, увек када је научна заједница мала треба покрити велики број тема, а проблем је што научници немају довољно сарадника у сопственој земљи с којима могу да размене мишљења.
„Такође, увек недостају средства. Без обзира што постоји значајан напредак и у количини и у начину финансирања науке – то и даље није довољно да бисмо привукли квалитетне младе људе да буду заинтересовани да се баве науком. Они бирају професије које су боље плаћене. Затим, недостају нам и критеријуми према којима ћемо се рангирати између себе. Ми врло често имамо обичај да оспоравамо оне који постигну успех и да на места где се доносе одлуке гурамо људе који немају такав успех. Фали нам, дакле, поштовање према људима који су нешто урадили и вера да ћемо, уз њихово руковођење, сви заједно напредовати, али то, мислим, није проблем само српске науке већ целог друштва“, сматра он.
Вештачка интелигенција мора да учи
Када је реч о утицају вештачке интелигенције на човечанство, па самим тим и на науку, Драмићанин каже да она може бити добар алат, али да ипак треба бити опрезан.
„С једне стране, она омогућава убрзавање истраживања, користећи алате које нуди „мацхине леарнинг“ и други облици вештачке интелигенције. Са друге стране, вештачка интелигенција има своје лимите. Њен алтернативни назив је мацхине леарнинг – значи она мора да учи. Она учи и она, у суштини, покрива поље знања које је досад направљено. Тражи неоткривене ствари у мапи простора коју смо ми својим знањем досад покрили, али она не може да изађе изван тога. Тако да, с једне стране, вештачка интелигенција може да буде изанредан алат, али фокусирати се само на вештачку интелигенцију у нади да ће она донети напредак – погрешно је“, наводи Мирослав Драмићанин за Инсајдер.
