“Квалитет лечења на Институту за реуматологију опада, јер се лекари плаше сопствене сенке, страхују за своја радна места, као и да нешто не ураде погрешно, да не наљуте директора. Ми, пацијенти, пролазимо кроз агонију, јер смо у ужасној паници да ће нам сви искусни лекари отићи у приватан сектор, где хронично оболели не могу да се лече. Највећи стручњаци најављују отказе и ко ће нам остати, шта ћемо да радимо ако сви оду. Све због бахатости, малтретирања, шпијунирања и безобразлука једног човека, директора проф. др Горана Радуновића, којем сам отворено рекла да би било паметно да потражи помоћ психијатра”, прича за Нова.рс прим. др Мирјана Лапчевић, председница Удружења оболелих од реуматских болести, која се још од марта 1996. године лечи на овом Институту.
Тешко стање и неподношљиву атмосферу на Институту за реуматологију у Београду, можда и најбоље могу да сагледају пацијенти. На нашем порталу објавили смо више текстова у којима запослени сведоче о мобингу од стране директора, који трпе свакодневно на најразличитије начине, што их доводи до отказа. Његов непримерени однос према особљу, примећују и пацијенти, које такође – не штеди.
“Професор Радуновић је одличан доктор, али лош човек. Нема никакву емпатију према пацијенту, али уме да постави дијагнозу и одреди терапију. Он се према оболелима односи као према предметима, а такав је и у односу са колегама који су му подређени. Када је бивши директор др Немања Дамјанов пензионисан, Радуновић је дошао на његово место, а све који су са Дамјановим били у добрим односима, почео је да прогони, укључујући и мене, која сам пацијенткиња, али и председница
Удружења оболелих од реуматских болести. Оснивање Удружења помогао је проф. Дамјанов, што Радуновићу смета, јер је са њим био у лошим односима”, објашњава др Лапчевић, хронологију недопустивог понашања директора, због чијег мобинга, лекари и медицинске сестре/техничари, лаборанти, физиотерапеути масовно дају отказе, напуштају ову болницу, а најтеже оболели остају без најквалитетније неге, какву су раније имали.
Шиканирање, омаловажавање, прогањање искусних реуматолога од стране в.д. директора, приморало је, истиче она, поједине лекаре да дају отказ и потраже посао у приватном сектору, а многе је и он отпустио.
“Млади доктори медицине, које је у међувремену примио да раде у Институту, били су одлични студенти, али немају радног искуства, а да би дошли до знања и звања оних који су напустили Институт, потребно је да прође најмање 10 година. Ко ће нас, пацијенте, у међувремену да лечи? Многи ће постати инвалиди, младе жене се неће остварити као мајке, неки ће прерано изгубити живот због компликација неадекватно лечених хроничних артритиса. Ово је прескупа цена коју ће сваки појединац,
његова породица и друштво у целини платити, због бахаћења једног човека и уског круга његових некомпетентних сарадника. Најквалитетније медицинске сестре и техничари напустили су Институт, а људе који су остали да раде, непрестано размешта по одељењима. Таман када савладају систем
рада, он их пребаци на друго одељење. Тако лежећи пацијенти не добијају квалитетну здравствену негу, сви смо веома незадовољни, забринути јер нас сваки пут прима неки нови млади лекар (који по закону не би смео самостално да ради у здравственој установи терцијарног нивоа какав је
Институту) или неискусна медицинска сестра/техничар, што просто није сигурно и није по протоколу”, објашњава Лапчевић.
Од момента кад је постављен на место директора, додаје она, проф. др Радуновић, спроводи репресивне мере.
“Покушала сам да му укажем да то није у реду и да као први човек реномиране здравствене установе какав је био Институт за реуматологију, треба да придобије појединце, за даље унапређење рада, али није желео да слуша, већ је кренуо у обрачунавање. Кад је видео да одбијам да прихватим његов начин рада и мене је ставио на листу непослушних. Док је проф. др Дамјанов био директор, били смо врло блиски сарадници. Он је помогао да се оснује Удружење и инсистирао да се укључимо у Европску алијансу за борбу против реуматизма (ЕУЛАР), где је и сам био активан. Не постоји захтев које је Удружење од њега тражило, а да је окренуо главу, јер све што смо иницирали било је у циљу побољшања рада Института и у интересу пацијената. Поставио је Горана за заменика, али овај је увек имао нешто против Немање, о чему ми је више пута причао. Тврдио је да је маргинализован, али је трпео док овај није отишао у пензију. Тада почиње прогон свих људи који су са Дамјановим
сарађивали. Блати их, шпијунира, вређа, омаловажава, не бира срества да их дискредитује у стручном, научном и људском смислу”.
Људи који раде на Институту за реуматологију, плаше се сопствене сенке.
“То их озбиљно омета у раду јер не могу да мисле на пацијента и да се фокусирају на лечење. Услед муке која их је снашла пацијенти им више нису у фокусу, што је јако опасно. Директор мобингом и непримереним односом према запосленима одузима им вољу да раде. Нико више не
жели да долази на посао”, каже др Лапчевић.
Након једног телефонског разговора, докторка је као пацијенткиња, али и председница Удружења, прекинула све контакте са директором.
“Звао ме је да виче на мене, да ме пита зашто га оговарам по Институту, што апсолутно није била истина, јер све што причам сада, рекла сам и њему у лице. Објаснила сам му са чим се не слажем, али је наставио да ме напада, па сам му предложила да посети психијатра и прекинула везу. То је било у јуну прошле године и од тада нисмо у контакту”, каже она.
Однос директора према пацијентима је, наглашава, без емпатије, нема саосећања, ни поштовања.
“Млада жена, која је мајка двогодишњег детета и мале бебе од шест месеци, обратила ми се као председници ОРС-а због ужасних болова, отока, немогућности да хода. Из њене документације сам видела да се приватно лечила код др Радуновића. Објаснила сам јој да има хроничну болест и да мора у државну установу. Позвала сам га и замолила рекла му да је прими на Институту, јер јој је болест била јако активна, што се иначе догађа после порођаја. Он ју је убрзо примио, али како јој није било боље позвала сам га и замолила да је обради за биолошку терапију, а он је прокоментарисао
како је ‘размажена’. Такође, недавно је забранио примену интраартикуларних ињекција у Институту, које, иначе, пацијенти сами набављају, због чега ове процедуре сада морају да обављају и плаћају у приватној пракси, што је непотребно и далеко скупље. На тај начин људе малтретира и додатно финансијски исцрпљује”.
Молила сам најбоље лекаре Института да не дају отказ, због нас који смо болесни, јер су нам неопходни доживотно, па сам се обратила за помоћ Министарству здравља и Влади, истиче она.
“Из страха да ће се читав систем Института урушити и да ћемо остати без лекара, а све због бахатости једног човека, још 26. децембра 2022. послала сам допис министарки здравља, у којем сам изнела проблематику, али и могуће решење. Она, међутим, до данас није одговорила. Срела сам
је недавно на једном догађају и питала зашто не одговара. Рекла ми је да дневно добије на стотине жалби, а ниједно решење. На то сам јој одговорила да у мом допису постоји и решење, само треба да га прочита. Прошле недеље поново сам јој послала исти допис, али и председници Владе, не би ли нас неко чуо и нешто учинио, пре него што буде касно”, наглашава Лапчевић.
Подсетимо, јавност се упознала са тешком ситуацијом запослених на Институту за реуматологију, након што смо на нашем порталу објавили причу о мобингу директора проф. др Горана Радуновића над медицинском сестром Јеленом Лазаревић. На понашање директора жалио се велики број запослених у Институту, који тврде да он и њему блиски сарадници злоупотребљавају свој положај и константно врше психичко насиље над онима који су “непослушни”.
Случај медицинске сестре Јелене Лазаревић, потресао је јавност, након што је на нашем порталу објављен аудио снимак, на којем се чује како др Радуновић виче на њену колегиницу и њу, називајући је кретеном.
Директор је упутио саопштење у којем је негирао њене тврдње, наводећи да је сестра Лазаревић непослушна, да је у Ковид болници Батајница суспендована (што се испоставило као нетачно) и да је његова обавеза да контролише њено „социопатско“ понашање, и тиме је додатно увредио.
Због недопустивог односа и непримереног понашања према запосленима, у последње три године, пет лекара, субспецијалиста и више медицинских сестара, напустило је ову установу.
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs, RTS, ORS
Ана Марковић Нова
