Друштво за које су се новинари жртвовали није умело да им врати захвалношћу, ни да оправда њихову жртву
Држава у којој живимо је убили или покушала да убије своје најбоље новинаре. И иста та држава, или њени представници, спречава да се злочини расветле и злочинци казне. Констатација је застрашујуће логична, систем је заокружен. Али поразна је за друштво које више-мање ћутке прогута сваку удицу бачену са врха власти о „само што није“ кажњеним убицама.
Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија, Милан Пантић, Дејан Анастасијевић, Милан Јовановић – сви су били новинари који су бележили и објављивали чињенице о криминалу и злочинима који су повезани са најмоћнијима и најгорима у врху власти. Нису се плашили. Нису трчали за медијском славом. Нису тражили свој интерес у томе. Сви су нападнути у својим кућама, мучки, иза леђа, или на спавању. Они који су дигли руку на њих остали су до данас заштићени, а систем који је то омогућио је исти онај који је довео до стрељања деце 3. и 4. маја 2023. године.
Под сенком заборава
У Србији ниједно убиство новинара, нити покушај убиства, није судски разрешен и сваки од ових случаја повезан је са државом, њеним функционерима и тајним злочиначким службама.
Дада Вујасиновић убијена је у свом стану у Новом Београду 8. априла 1994. године, пре 29 година. Имала је само 30 година. Извештаваја је са ратишта, из Вуковара, из Босне, из Санџака, о организованом криминалу, о трговини оружјем, претио јој је Аркан, а она је уз осмех одговарала да се не плаши. Њено убиство ће заувек остати нерасветљено, наступила је апсолутна застара. На место убиства није изашао чак ни истражни судија, што је био обавезни део истраге. Најважнији материјални докази, попут њене одеће, уништени су. Адвокат Бранислав Тапушковић, кога је ангажовала њена породица, годинама се борио да докаже да се Дада није убила. Систем је остао нем.
Државно стрељање
Славко Ћурувија стрељан је с леђа у пролазу зграде у којој је живео 11. априла 1999. године, пре 24 године. Имао је 50 година и био је издавач и уредник новина које су храбро износиле чињенице о злочиначком режиму Слободана Милошевића и његове супруге Мирјане Марковић. У тренутку кад је убијен, на Ускрс током НАТО бомбардовања, министар информисања био је Александар Вучић, данас најмоћнија фигура у Србији.
Четрнаест година након убиства Ћурувије, Вучић га је искористио као политичку одскочну даску, као још један начин да прикупи поене. Најавио је да ће се ускоро „показати и доказати да је Ћурувију ликвидирала држава, власт која је убијала неистомишљенике и противнике“. Рекао је и да је то „велики проблем“. Јесте.
Данас, четврт века од убиства, пале су две осуђујуће пресуде, на слободи су сви оптужени (осим Радета Марковића који робија за друга политичка убиства), двојица оптужених (Милан Радоњић и Ратко Ромић) су чак добили и обештећење од по 1.000 евра, по пресуди Суда за људска права у Стразбуру, зато што су предуго држани у притвору. Најзаслужнији за прикупљање доказа и уверљивост оптужнице, полицајац Драган Кецман последњих година незаштићен стоји пред озбиљним претњама да ће бити убијен.
Након укидања друге пресуде Апелациони суд је у марту 2023.г. одржао кратко суђење, уз саслушавање неколико кључних сведока. Иако је уобичајено да Апелациони суд донесе пресуду након 30 дана, до дан- данас, осам месеци касније, пресуда „чами“ у, како званично кажу у Апелационом суду, „нејавној фази“.
Узалуд цела медијска заједница, подржана од међународних новинарских удружења, апелује да се пресуда објави – суд ћути.
По хлеб у смрт
Милан Пантић, новинар Вечерњих Новости из Јагодине, убијен је 11. јуна 2001. године, у улазу зграде у којој је живео, док се са векном хлеба у руци враћао из продавнице. Имао је 46 година и репутацију непоткупљивог, вредног и упорног новинара који је писао о криминалу и корупцији, злоупотребама у полицији и моћницима у Поморављу. Његово убиство повезује се са приватизацијом цементаре Поповац и моћним политичарима. Систем штити криминалце и политичаре који стоје иза овог убиства, а иако има снажних индиција да је убиство расветљено до краја и да „се све зна“, оптужница није ни подигнута. Новинарска удружења траже да Тужилаштво за организовани криминал преузме случај и на том захтеву тапкамо у месту већ две године.
Ко ми је ставио бомбу на прозор?
На Дејана Анастасијевића је атентат бомбама извршен 14. априла 2007. године у рану зору. На двадесет сантиметара од кревета у коме је спавао са супругом, забили су се гелери бомбе која је експлодирала на његовом симсу и доказали да су људи о чијим је злочинима на ратиштима бивше Југославије, писао деведесетих година и даље спремни да убијају. Чињеница да до данас ништа није урађено да се званично расветли овај покушај убиства и казне починиоци, говори о томе да су и данас толико моћни, да их штити полиција и тужилаштво. Штити их систем који није заштитио ниједног новинара.
Дејан је умро у априлу 2019. године и за свог живота успео је да чује само обећања највиших државних званичника, који су истог јутра дотрчали да се сликају са њим преживелим, да ће све бити решено у најкраћем року. Касније је слушао исто што и ми данас, 16 година након покушаја убиства: „поступак је још у предистражној фази“. Из тужилаштва су, ту и тамо, наводили да се „предмет налази на вештачењу“ и да се предузимају „друге радње у правцу идентификације извршилаца“.
О томе ко је имао мотива да покуша да га убије, Дејан је сам писао отворено у тексту „Ко ми је ставио бомбу на прозор?“ и тако до данас оставио неизбрисиво подсећање да је 2006. из Хашког суда био упозорен да је лидер СРС-а Војислав Шешељ по својој супрузи Јадранки у Београд послао списак потенцијалних сведока које би требало застрашити или елиминисати, међу којима је и Анастасијевић.
Тежина професије
Потпуно је јасно да са оваквим багажом нерешених убистава и напада ниједан новинар не може бити сигуран данас у Србији. Све је то продужени напад на безбедност и слободу новинара да раде по савести. Та каљуга која се направила око нерешених случајева убистава неминовно утиче на укупан положај новинара, на њихово самопоуздање, на веру у значај тога да упорно и храбро раде у корист друштва, против криминала и узурпације моћи.
Могле би се, на крају овог суморног побројавања нерешених и некажњених напада на новинаре, навести бројне фразе о томе како нема слободе и демократије у држави, у којој су убице новинара јаче од установљеног система правосуђа. Могли би да падну и бројни цитати о томе колико мора бити болесно друштво које гласније не дигне глас против убица и оних који стоје иза њих. Могли бисмо и да ламентирамо колико смо љубоморни на сва друштва која су дигла глас, као на Малти, у случају убиства Дафне Куарана Галиције или у Словачкој, кад је убијен Јан Куцјак.
Друштво за које су се новинари жртвовали није умело да им врати захвалношћу, ни да оправда њихову жртву. Уочи избора 17. децембра, а на крају овог текста, најбоље је да проговори цитат Дејана Анастасијевића: „Сви ти случајеви имају нешто заједничко, а то је да постоје јаке индиције да су у те случајеве умешани државни органи. Било као институције, било као државна безбедност, било као појединци на власти. Такви се случајеви по правилу никада не разрешавају, и то представља проблем не само за мене, не само за новинаре, него и за све грађане Србије. Или би бар требало да представља проблем. За власт то очигледно није проблем.“
Новинарство у пламену
Покушај убиства новинара Милана Јовановића догодио се у ноћи 12. децембра 2018. г. док је у својој кући спавао са супругом. Бачен је молотовљев коктел и у пожару је изгорело све што су њих двоје стварали целог живота. Два месеца пре тога, нападнут је на улици и тешко повређен његов колега Жељко Маторчевић, главни уредник Жиг инфа, портала на коме су обојица годинама уназад писали о злоупотребама и корупцији у општини Гроцка. Напад на Маторчевића није расветљен, а ни тужилаштво ни полиција ништа не раде да дођемо до починилаца.
У случају Милана Јовановића, тужилаштво је радило експресно брзо иако је случај веома комплексан. За напад на Милана Јовановића, у две првостепене пресуде, осуђен је бивши високи функционер владајуће Српске напредне странке (пре тога функционер Шешељевих радикала) Драгољуб Симоновић, као налогодавац, и још тројица. Прва првостепена пресуда је оборена на Апелационом суду због формално- техничких ствари, а друга пресуда донета је у марту 2023.г. и њоме се окривљени осуђују на укупно 17 година затвора. Пресуда је од 25. октобра 2023. на Апелационом суду, а седница још није заказана.
Петогодишњицу од напада на Милана чекамо у страху за његов живот, јер са својих 70 година и од пожара који му је уништио плућа, време проводи већином привезан за боцу са кисеоником
