Наставница српског предлаже да часови буду 35 минута: Пре тога смањити градиво и дати деци времена за вежбање

Иако су се у јавности гласније чули они који су против предлога министра Дејана Вука Станковића да часови буду скраћени са 45 на 30 минута, има и просветних радника који кажу да нису нужно против скраћења часова. Једна од њих је Маја Радовић, наставница српског језика у једној основној школи у Београду, која у разговору за портал Н1 објашњава да би то требало да буде тек последњи корак у низу промена у просвети.

Радовић каже да се о скраћивању часова међу наставницима причало и пре него што је министар просвете ту идеју изнео у јавност. Објашњава да је она за то да часови трају 35 минута, а да се скраћење дешава постепено, по пет минута, уз истовремено праћење предности и мана уведених промена.

Међутим, то не значи да ђаци уместо шест часова од 45 минута имају седам или осам од пола сата или да се наставницима повећа фонд часова како би се остало у оквиру 40-часовне радне недеље.

Како је истакла, образовање се не може свести само на минутажу, а скраћивање часова нема поенту уколико није праћено изменама у плану и програму наставе.

„Деца проводе сате и сате у школи у једном положају, пажња им је расута. У школама у којима се настава одвија у две смене деца у другој смени више немају интеракцију ни са родитељима ни са вршњацима“, указала је наставница.

Она своје предлоге заснива на искуству из прошле школске године, коју су обележили штрајкови просветних радника и блокаде наставе.

„Прошла година је била тест. Часови су били скраћени, а сви су били укљученији, деца су била фокусиранија на наставу како бисмо све урадили за тих пола сата“, објаснила је наставница српског језика.

Каже да 10 минута не би направило разлику, уз ограду да је ситуација можда другачија када су у питању предмети које ђаци имају једном или два пута недељно.

Она напомиње да су пре скраћења часова потребне промене у програму, тако да се градиво растерети и остави више времена за вежбање и утврђивање, о чему је за Н1 говорио и дугогодишњи учитељ Душан Пејчић.

„Њима се константно нешто додаје, а никако да се одузме. На пример, треба да имамо мање текстова које бисмо радили, а да имамо више времена за обнављање градива, да поразмисле, да имамо процес у којем могу да обраде то што читају… Да не идемо на неку масовност. Преко једног књижевног текста може да се уради небројено лекција из граматике“, казала је наставница.

Упитана да ли то значи повратак неколико деценија уназад када је у питању план и програм наставе, она каже да се ствари не могу посматрати на тај начин и истиче да је програм из граматике данас доста обимнији него што је био, а да часова намењених вежбању има мање него што су раније генерације имале.

Најбрже се заборавља после учења
Наставница открива да су први сати после учења време када се најбрже заборавља и да је управо то одговор на питање родитеља како њихово дете нешто није знало у школи, а знало је код куће када га је родитељ преслишавао. Зато је, према њеним речима, потребно поновити ново градиво два или три пута у две или три одвојене прилике и тек тада ће новостечено знање заиста бити и научено.

Достигнућа данашње деце мања него наша
Маја Радовић истиче да се ревидирање градива и растерећење ученика не може посматрати у контексту повратка на стање од пре неколико деценија.

„Не можемо да причамо на тај начин, јер данашње дете нисмо ми, њихова достигнућа су много мања него наша“, истакла је наставница.

Како каже, та постигнућа су у значајном проценту смањена у односу на пре 30 година, када је било и мање могућности које би одвлачиле пажњу, пре свега савремене технологије. Додаје да деца данас не развијају способности које се од њих не траже.

„Данашње дете не уме да узме пет књига и нађе податак који му треба, јер то никада раније није радило. Не развијају се неке способности које смо ми имали, њима је технологија ускратила могућност да се те способности развију“, објаснила је наставница.

Додаје да данашњи ученици много мање читају и истиче да је читање активност која помаже да се стекне способност разумевања текста, закључивања, критичког мишљења и емпатије. Због тога предлаже више читања и наводи пример Холандије у којој су уведени часови на којима наставници и ученици седе и заједно читају.

„То се све на крају види на завршном испиту на којем су најтежа питања – прво, друго, 19. и 20. То су питања на која добијамо највећи број лоших одговора, а представљају задатке који се тичу разумевања текста. До тога је дошло због недовољно читања и немогућности да сами нађу информацију, не користе све могуће доступне алате који би им помогли да сами заврше задатак, раздвоје битно од небитног“, објаснила је Радовић.

Реформа школства да крене из учионице
Говорећи о томе како би требало да изгледа реформа школства, она истиче да је то дуготрајан процес у који треба уложити много капацитета и који треба да крене из учионице, а не из фотеље.

„Тај ко спроводи реформу треба да седи у учионици и посматра стање ствари које се мења. А не из фотеља да се спушта у учионицу. Наставници треба да буду кључни у том процесу“, казала је Радовић.

Она истиче да ретко ко хоће да се ухвати у коштац са свеобухватном реформом, за коју каже да траје годинама и да је процес од којег зависи пола нације. Уместо тога министарства просвете се одлучују за увођење нових решења без тестирања и сагледавања њихових резултата.

„Прво је потребно ревидирање програма и смањење оптерећења градивом, а тек онда да се види да ли треба да причамо о минутажи часа. Није одговорно тако стихијски уадити нешто“, истакла је Радовић која дуже од деценије предаје српски језик старијим основцима.

Shutterstock/ S_Photo

Неда Вуловић Обрадовић Н1