Бирач у Србији коме је доста „бомбардовања“ предизборним порукама партија вероватно би се најпре иселио у Хондурас где изборна тишина траје чак пет дана, а извесно би прескочио Велику Британију и Сједињене Америчке Државе у којима она практично не постоји.
Праксе се разликују од земље до земље. У некима траје као у Србији два дана, а у некима, краће. Чест случај је да тишина траје 24 сата пре изборног дана. Такав случај је у Босни и Херцеговини, Јерменији, Азербејџану, Русији, Шпанији, Сингапуру, Португалу, Шпанији, Хрватској.
Два дана као у Србији је у Црној Гори, Грчкој, Египту, Мозамбику, Парагвају, Шри Ланци, Аргентини. По мери оних којима је кампање „преко главе“ су још Индонезија и Чешка где ттшина траје три дана.
Неке земље почињу са изборном тишином у дану предвиђеном за гласање, попут Мађарске, Италије и Северне Македоније.
У САД је Врховни суд 1992. године одлучио да забрана кампања важи само у току изборног дана и то искључиво на бирачким местима и у пречнику од 30 метара око њих. Сматра се да да би тишина какву познаје већина света била би неуставна из угла слободе говора.
У Великој Британији је телевизијама медијима забрањено да извештавају о кампањи, али је то дозвољено кандидатима као и дигиталним и штампаним медијима.
У Словенији је 2016. године Врховни суд пресудио је да „није свако мишљење пропаганда“ и објавио је нову дефиницију појма пропаганда и преиначио пресуду нижег суда, којом је осуђена особа која је објавила пост на друштвеној мрежи уз поруку „Сјајан интервју! Вреди прочитати!“ и поделила линк текста.
У суседној Хрватској изборна тишина траје упола краће него у Србији, а односи се и на постављање нових промотивних садржаја попут статуса, видео-клипова, фотографија или коментара на друштвеним мрежама, који се директно објављују на насловницама као новости или на приватним налозима повезаних корисника.
Није дозвољено ни објављивање промотивних порука и фотографија кандидата у медијима, као и позивање грађана да гласају за поједине кандидате, било телефонски, СМС порукама или електронском поштом. За кршење изборне тишине у Хрватској прописане су озбиљне новчане казне – крећу од 400 евра за физичка лица до 66.500 евра за правне субјекте, у које спадају и политичке странке.
За разлику од Хрватске у Србији је промоција на друштвеним мрежама дозвољена што у данашње време у доброј мери обесмишљава идеју изборне тишине. Проблем се понавља у више изборних циклуса, јер је ресорни Закон написан пре појаве широкопојасног интернета и друштвених мрежа какве их данас знамо.
Раша Недељков, програмски директор организације ЦРТА, Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и Милош Стојковић, адвокат који се бави медијским правом су пред прошлогдишње изборе за Н1 навели још неке, и како кажу, важније проблеме попут притисака на бираче и спровођења закона.
„Изборна тишина од 48 часова, у начелу, представља превазиђено решење. Време је да се правило изборне тишине преиспита и прилагоди измењеном информативном окружењу. У изборном процесу у Србији постоје далеко важнији проблеми којима би требало да се бавимо, као сто су притисци на бираче током и ван изборне тишине, злоупотреба функција и институција у кампањи, те атрофија кључних институција које би требало да штите јавни интерес“, истакао је Раша Недељков.
С друге стране, Раде Вељановски је изјавио како сматра да треба оставити два дана тишине, без обзира на то што путем различитих мрежа може да се утиче на бираче и да се преносе разне информације. Указао је и на следећи проблем.
„Према европској директиви о аудио-визуелним медијским сервисима, под медијем подразумева само онај субјект за који је карактеристична и утврђена уређивачка одговорност. Дакле, све оне мреже које нису регистроване као медији не могу због тога бити ни санкционисане“, подвлачи Вељановски.
У Србији су за кршење изборне тишине прописане казне од 100.000 до 600.000 динара за правно лице, од 50.000 до 150.000 за одговорно лице у медију, а од 10.000 до 40.000 за физичко лице које крши ова правила.
Примена овог закона није видљива. Вељановски каже да се „не сећа да је у Србији изречена новчана казна за такав прекршај“, а тако нешто није познато ни адвокату из области медијског права Милошу Стојковићу.
„С друге стране, требало би истаћи и то да је институт изборне тишине, управо због његовог 30-годишњег опстанка у правном поретку, постао неки вид конвенције који медији углавном поштују. Закони прописују прекршајне санкције, али би требало рећи и то да се оне изричу у поступку пред прекршајним судовима, па је питање да ли су поступци покретани од надлежних органа и да ли су окончани пред прекршајним судом“, објаснио је пред прошлогодишње априлске изборе Стојковић за Н1.
Foto Shutterstock/ Aleksandar Blanusa
П. В. П. Н1
