У Београдском центру за људска права сматрају да је та одредба неуставна, због чега су поднели Иницијативу за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором.
Конкретно, проблем се налази у уредби која предвиђа казне за кршење наредбе о ограничењу кретања грађана током ванредног стања.
Уредбом, министар унутрашњих послова је кршење мера означио као прекршај и предвидео казну у висини од 50.000 до 150.000 динара. Оно где уредба постаје спорна је у наредном члану који каже да се у овом случају прекршајни поступак одвија и уколико је против исте особе покренут кривични поступак за исто дело.
Другим речима, уколико неко прекрши забрану кретања може да одговара и прекршајно и кривично, због дела непоступање по здравственим прописима за време пандемије, за шта је распон казне од новчане до три године у затвору. Ова околност, наводи се у иницијативи Београдског центра за људска права, супротна је појединим одредбама других закона, Уставу Србије, али и Европској конвенцији за људска права.
Члан Устава на који се у иницијативи позивају гарантује да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен.
Устав додаје да судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело. Притом, Устав у другом члану истиче да одређена људска права не могу бити ограничена по проглашењу ванредног стања. Једно од тих недодирљивих права је и оно на правну сигурност у казненом праву.
Владица Илић из Београдског центра за људска права истиче да се нада да ће Уставни суд у најкраћем периоду размотрити њихову иницијативу.
– Кривични и прекршајни судови за време ванредног стања поступају у предметима који се односе на кривично дело непоступања по здравственим прописима за време епидемије и прекршај прописан уредбом, те очекујемо да ће и Уставни суд да примени исту логику. Било би изузетно значајно да се ово питање реши у што краћем року, каже Илић. Он напомиње да би правовремена одлука Уставног суда предупредила низ проблема који могу да проистекну из чињенице да грађани, у овом тренутку, могу двоструко да одговарају за исто дело – кривично, а потом и прекршајно.
– Нисам сигуран због чега се власт одлучила за овакав корак. Могу само да наслутим да се уредбом желело скраћивање трајања поступака, пошто се прекршајни поступци завршавају нешто брже од кривичних. Можда се желело и избегавање изрицања казне затвора за кршење наредбе министра, којом је кажњиво кривично дело непоступања по препорукама за време епидемије. Додуше, ни овим решењем није сасвим искључена могућност изрицања такозваног суплеторног затвора, у случају да прекршајно кажњени не плати новчану казну. Надлежни органи су могли да реше ово питање тако што би прописали да ће се кршење наредбе министра о забрани кретања санкционисати само прекршајно, искључујући на тај начин примену члана 248. Кривичног законика. Они су одабрали најспорније решење, према којем се потпуно исто понашање може казнити било кривично било прекршајно, допуштајући поврх свега и могућност двоструког кажњавања, што је осим Устава, у супротности и са Европском конвенцијом о људским правима“, наводи Илић и додаје да ће двоструко кажњени грађани имати основа да се обрате Европском суду за људска права у Стразбуру.
В. Јеремић Данас
