“Ко ће њих да дира, не да их неће нико дирати, него не сме нико ни да помисли на то. Немојте нас вређати, нисмо ми неко племенско друштво”, рекао је 23. јула министар здравља Златибор Лончар упитан да ли ће учинити нешто да се спречи прогон лекара који су потписали петицију “Уједињени против ковида”.
Група од 350 лекара у прогласу објављеном 21. јула оштро се оградила од републичког Кризног штаба за борбу против ковида-19 и затражила његову смену, наводећи да се Србија нашла у јавно-здравственој катастрофи. Број лекара који је потписао ову петицију почетком септембра нарастао је три хиљаде.
Два месеца касније, троје врло угледних лекара Војномедицинске академије осетило је поседице своје одлуке да ставе потпис на писмо којим се тражи оставка Кризног штаба и упозорава на грешке у борби против епидемије коронавируса.
Начелник Института за медицинска истраживања Данило Војводић, начелник Клинике за ургентну интерну медицину Слободан Обрадовић и начелница Клинике за кожне и полне болести Лидија Кандолф Секуловић добили су 16. септембра решења о смени.
Неколико сати пошто се у јавности појавила незванична информација о смени троје угледних лекара, саопштењем се огласило Министарство одбране.
“Нико неће остати без посла, а распоређивање и избор кадра је унутрашње питање система, руковођења и командовања и засновано је искључиво на потребама службе. На то нису и неће утицати писања медија, којима остављамо право да се баве политиком”, поручило је Министарство одбране.
Међутим, остаје чињеница да је оно што је заједничко свим смењеним начелницима – њихова подршка иницијативи “Уједињени против ковида”.
Троје начелника ВМА нису први који су имали проблема због свог отворено израженог става о томе како Кризни штаб води борба против короне.
Саша Љуштина, докторка Клинике за гинекологију и акушерство Клиничког центра Србије, крајем јула дала отказ јер је на послу “доживела својеврсно кажњавање као потписница прогласа”.
Њој је дан пошто је потписала петицију наређено “да промени одељење, да не улази у операциону салу и да у року неколико сати напусти своју лекарску собу”.
Докторка Љуштина је дајући отказ поручила да ако није добра Србији, биће добра Данској или Шведској.
Наводе да су у целокупном војном здравству у току организацијске промене у складу са потребама Војске, војних и цивилних пацијената у оквиру којих ће бити извршена бројна померања кадрова.
Јасно је да то нису једини случајеви, већ су једини стигли до јавности.
Питање је колико доктора у неким мање звучним здравственим институцијама испашта због одлуке да се дрзну и критикују рад Кризног штаба.
И колико ће њих кренути путем доктроке Љуштине или ће ако већ не жели да напушта земљу, отићи у приватну праксу?
А о томе у какво се ми друштво претварамо или смо се већ претворили, можда најбоље илуструје изјава министра са почетка овог текста: “Ко ће њих да дира, не сме нико ни да помисли на то. Немојте нас вређати, нисмо ми неко племенско друштво”.
Јелена Булајић Нова
