У Лазеревцу је одржана промоција књиге „ЗОРАН ЂИНЂИЋ, ПРОСВЕТ(Л)ИТЕЉ“, аутора Мијата Лакићевића у организацији Покрета Нови Оптимизам.
Пре разговора обратио се Бранислав Гута Грубачки, оснивач Покрета, објаснивши да је један од повода за промоцију књиге у Лазаревцу то што је на данашњи датум, пре 22 године, протест рудара у Колубари увео у петооктобарске промене и свргнуће Милошевића – “5. октобар се догодио и преломио 3. октобра у Лазаревцу”, закључио је Грубачки.
Уводну реч имала је и Бора Бабић испред новосадског издавача “Академска књига” који су објавили Лакићевићеву књигу.
У разговору су учествовали драматуршкиња Јелена Богавац, писац Саша Илић и Мијат Лакићевић, аутор књиге.
Разговор је модерирао новинар Ненад Живковић, и као оквирну тему поставио је однос др Зорана Ђинђића политичара и филозофа, што је и једна од тема биографије.
“Књига је изузетно значајна јер је реч о идејама које говоре де је Мијат препознао данашњу актуелност појава, што говори да је Ђинђић или био заиста далекосежно у будућности, што говори јако добро о њему, или се ми и даље бавимо истим проблемима, идејама и заблудама којима се бавимо последњих педесет година”, рекао је Живковић.
На питање како дефинише Ђинђићево филозофско утемељење, и да ли би рекао да је био либерал у филозофији и политици, или је био, што је за себе говорио, социјалдемократа, аутор биографије, Мијат Лакићевић, рекао је да му је подстицај да уђе у ову тематику то што је Ђинђић у јавности остао упамћен као политичар, док му је филозофско дело скрајнуто.
“Зоран Ђинђић није држао пуно до великих и историјских идеологија, он је говорио да је време великих идеологија, као што су били комунизам, социјализам, либерализам прошло. Деведесетих година је мислио да те идеологије не могу да реше и дају задовољавајући одговор на кључне потребе човекове егзистенције и кључне човекове проблеме. Иако Ђинђић сам себе није разумевао као либерала ни у политичком, ни у филозофском смислу, он је за српске политичке, филозофске и друштвене стандарде заправо у великој мери био либерал јер за њега у филозофији централно питање било питање слободе”, казао је аутор књиге.
Када се постави питање колико је његова филозофска баштина утицала на вођење политике, Мијат истиче да је Ђинђић утемељење за своје активности тражио у филозофији, покушавајући да истражи на којим основама појединац може да се укључи у промену света. Како тврди Лакићевић, њему није била битна идеологија, већ да остваримо друштво у коме ће бити поштована основна људска права.
На питање Ненада Живковића, зашто у Србији не успевамо да изградимо плуралну политичку структуру, о којој говори Латинка Перовић у предговору књиге, писац Саша Илић навео је пример ситуације у којој су се у том тренутку налазили у Лазаревцу:
“сама чињеница да се вечерас налазимо у приватној сали у Лазаревцу а не у Дому културе, библиотеци или некој другој јавној културној установи, довољно говори о политичкој култури, плуралности, слободи дијалога. Ми смо принуђени да се сналазимо и да проналазимо могућности и саговорнике на сличан начин као што је Ђинђић седамдесетих година, и током каснијих декада, покушавао да пласира своје идеје и нађе саговорнике на тој политичкој и културној сцени који би то разумели и који би ушли у дијалог”, рекао је Саша Илић.
Ако поставимо питање који је кључ Ђинђићеве филозофије, одакле потиче његов спиритус мовенс, Илић каже да му се чини да је то из идеје промене и идеје револуције и да “одатле креће питање слободе, одбране слободе, успостављање политичког система у коме би се у оквирима правне државе успоставила нека плурална политичка структура и могућност дијалога са различитим актерима”.
Јелена Богавац, редитељка и драматуршкиња, у свом послу доста је упућена на млађе генерације, и у том контексту каже да “читати Ђинђића, у случају младих данас, који је дуги низ година био сатанизован и скрајнут, блаћен, и покушаван да буде бачен на дно филозофске политичке и социјалне мисли, враћати њега у најбољем светлу, овако аналитично и овако посвећено у корице једне овако озбилљне книге, мислим да је то дивовски посао и говори о могућности да наше друштво оздрави на будућем младом едукованом свету, да наше друштво добија шансу да у некој следећој генерацији буде ослобођено ауторитарних режима”.
Као “најдивнију” метафору у књизи Јелена је издвојила ону о “Ђинђићу као Прометеју и светлом бићу које својим деловањем и мишљу на нас баца светло” истакавши да је то онај тренутак када се метафора судара са стварношћу у једном лику, и то је најбоља заоставштвина онога што је “његова трагетска судбина могла да нам остави у аманет”.
Како је трибина одржана у Лазаревцу одакле је кренуо генерални штрајк 2000, учесници разговора осврнули су се на могућност да се опет понови такав штрајк неких нових “рудара”.
У том контексту, Саша Илић је рекао да сматра да су рудари важни и да кад дође тренутак за то, они ће одреаговати на прави начин. “Књига Мијата нас враћа у то да штрајк рудара у Колубари није почео у јесен након оспорених резултата избора већ са Ђинђићевим доласком на студије филозофије, и са његовим увидом да нешто није у реду са тим системом. И онда је почео озбиљно да се бави тиме и да види где је та грешка. Будући да је био толико посвећен, он долази до тачке да разни субјекти у овом друштву схватају да од сваког од нас зависи да ли ће промена и слобода доћи. Рудари то схватају”, рекао је Илић и додао да никако не смемо занемарити интелектуални потенцијал појединаца у овом друштву јер ће од њих зависити будућа револуција.
Драматуршкиња Јелена Богавац додала је да никако не треба занемарити ни глад која се осећа у овом народу, јер ће можда и “основна и суштинска глад довести до акције”, након чега је Илић закључио да без синтезе између интелктуалног политичког погона и класне освешћености и увезаности тих снага не може доћи до промене.
Снимак промоције у целини можете погледати ОВДЕ.
Фото галерија ОВДЕ
