Дугогодишња агонија живљења под овом влашћу, своју завршну, трагичну и злочиначку кулминацију, доживела је 1. новембра у Новом Саду. Тај пад надстрешнице је показао да више нико није сигуран у овој држави, без обзира чиме се бави или колико је опрезан или обазрив. Без понављања, сада већ свима познатих чињеница о „корумпираној власти, која својим (не)деловањем убија своје невине грађане“, овај пут бих се осврнуо на то како су различите групације схватиле ово у чему смо се нашли.
После првих окупљања грађана, првенствено у Новом Саду, и поред одлучних порука да „више ништа неће бити исто“ требало је као резултат да дође до акције, након које ће СВИ ОДГОВОРНИ добити адекватну правну и законску консеквенцу.
Власт је покушала да се служи лажима, да игнорише, заташка и модерним речником „тролује“, сваку смислену активност грађана, цивилних организациа, а посебно политичких организација. Контролом медија, њиховом монстроузном злоупотребом, користећи све механизме заробљених (за закон и правду) институција, она се на почетку још и „држала“, покушавајући да још један злочин остане ван знања и интересовања великог дела популације, а онда и да све то представи као исфорсирани политички проблем, који су направиле опозиционе организације.
Девастиране перманентном деструкцијим политичког живота, опозиционе странке и активисти су почели неравноправну борбу са режимом, пре свега у Новом Саду. Позив на демонстрације, а затим и на окупљање грађана на 15-оминутном одавању поште страдалима, блокирањем новосадског Суда и Тужилаштва од стране опозиционих посланика и одборника, давало је наду да се ово неће тек тако завршити.
Како не постоји савршени злочин, овај пут се бахата, разбојничка булумента преиграла и кренула без пардона огољеним насиљем на своје мирне грађане који су почели масовно, широм Србије, да блокирају раскрснице. Сталним нападима на грађане, првенствено на студенте испред ФДУ-у на Новом Београду, од стране препознатих функционера СНС, почињена је фатална грешка која ће их, без икакве сумње, довести на крају до пада и губитка власти.
Блокаде универзитета и факултета, многих гимназија и школа широм Србије, довели су наше просветне раднике, ђаке, а најпре студенте, у друштвени положај људи који предводе један од најфантастичнијих покретат, незабележеног у последње време у целом свету.
Тај покрет се излио у све сфере друштва, проширио се географски и у најмања места у Србији, где се студентским ходочашћем и ОКУПЉАЊИМА по градовима и селима, ширила нада и оптимизам.
Новоуспостављена СОЛИДАРНОСТ могла се и у ваздуху „опипати“, а посебно у добрим делима разних људи који су ту помоћ и физички матерјализовали.
Цео овај увод написан је као неопходност да би се једна целовита слика створила о томе шта јесте, а шта још више није урађено да се ова власт склони из наших живота. Дакле, шта још недостаје да се, што би Милка Бабовић својевремено рекла, овај „двоструки аксл и троструки луц“ студента учини делотворним? Јасна и гласна, политички артикулисана подршка најширих делова друштва.
Сво поштовање имам за људе који су износили пред студенте све оно што имају, често из не баш своје завидне материјалне ситуације, свака кифлица која је умешена за све „ходочаснике“, од срца је створена, сав ентузијазам и радост којима су обасипани били су невероватно дирљиви. Ипак, можда је тренутак да се свест свих нас дигне изнад „суза и кифлица“, јер се морају укључити СВИ, и то на прави начин, сви они који мисле да „овом и овима“ мора доћи крај. Мањак кондиције или замор код једних, мора произвести жељу код других, оних који се нису још укључили у борбу, која ће сигурно довести до пада режима и дугочекиваног ослобођења од политичке и друштвене пошасти власти СНС.
Зато ми је тужно и НЕПРИХВАТЉИВО гледати моје познанике, широм Војводине и Србије, сараднике, чак и пријатеље из јавног живота који се још нису довољно изјаснили о томе како виде себе у овој неравноправној борби једног разбојничког режима против студената, грађана, активиста, укључујући и политичке. Сама парола „пумпај“ се већ помало излизала, јер је постала синоним за као „одређивање“ спрам овог режима, и она је постала „и мајка и отац“, и почетак и крај, свега онога што људи ЈАВНО смеју лил желе да изговоре.
Банализација свега, можда и овог што пишем, доживљава своју кулминацију у „пумпању”. Није довољно да, на пример, рок музичари на концерту само „пумпају“ а да своје недвосмислене ставове не искажу у разним прилкама, као јасно НЕ овом режиму. Свака прилика је добра прилика да јавне личности изрекну ДОСТА ВИШЕ овој власти.
Чека нас знатно озбиљнија, вероватно и опаснија фаза овог протеста и тешко да се може завршити кифлицама и пумпањем. Улазимо у расплет, пледирам и желим да буде ненасилан и политички артикулисан, у којем ће свако морати да се суочи са собом и са својом улогом и сопственом одговорношћу.
Дакле, хајдемо људи, ви којима је давно већ све јасно, у помоћ просветним радницима, студентима, ђацима, грађанима, активистима, укључујући и политичке, и да не остане ниједна резерва и калкулација о неодговорном „неизјашњавању“. Част великом броју који се изјаснио, али позивам да своју ОДГОВОРНОСТ покажу сви који то још нису урадили и чија је помоћ такође неопходна.
Дакле, ОДГОВОРНОСТ коју ће сви свесни и добромислећи грађани преузети. То је одговорност за прошлост, садашњост и посебно будућност, за сваку изговорену реч и прећутану истину, за чињење и нечињење, за људе у свом крају, у свом граду и целој држави. То је на концу одговорност за себе и за друштво у целини.
