Новинар РТС-а Милан Срдић објавио је на друштвеним мрежама да репортери РТС рођени у Новом Саду нису смели да се укључе из свог града након трагедије на Железничкој станици, као и да су уместо њих прилоге радили новинари из Београда док су неки уредници „једноставно престали да причају са њима“.
Како пише Нова, у опширној објави наводи и да је потписао петицију дела радника РТС-а за подршку студентима и ограђивање од непрофесионалног извештавања, али да други нису „јер се плаше“.
Његову објаву преносимо у целости:
„Веома дуго сам одолевао да не иступим јавно и не допринесем општем одијуму према кући у којој радим више од 15 година. Јавном медијском сервису грађана Србије. Кући коју волим, кући у којој сигурно раде једни од највећих професионалаца, или су потекли из ње. Нашој кући, оној која би требало да буде и једна и друга и трећа Србија. Након што ми више од два месеца, од саме трагедије на Железничкој станици у мом граду и само једног укључења уживо у програм РТС, није дозвољено до данас да се поново укључим или урадим прилог, данас је мој извештај у Дневнику 2 измењен.
Промењена је слика, скраћена је изјава Маринике Тепић и поред мог инсистирања да, ако ћемо у прилог стављати две особе из власти, ставимо и две из опозиције. Оно, основно новинарско правило баланса. Заиста сам доживео непријатно изненађење док сам уживо гледао Дневник. Раније данас смо као медијски професионалци доживели да у Градској кући, нашој кући, полиција примењује силу и према новинарима. Данас смо доживели да градоначелник после дуго времена држи конференцију за новинаре, за коју смо акредитације слали 15 минута пре, испред Градске куће и улазили у њу кроз кордон полиције. Данас су моје колеге, које су предходно полицајци силом изгурали из Градске куће, сатима на минусу стајали и стоички извештавали испред ње. Обарали су их на земљу, вукли за опрему, претили лисицама….
Али уз цео тај хаос и посао, данас је један колега, НЕ један КОЛЕГА И ЧОВЕК, Петар Алимпијевић, стао испред непознатог човека који је упирао свој мобилни телефон у моје лице и провоцирао ме јер радим за РТС. Петре, хвала ти. Ћутао сам, у шоку. Нисам желео да било шта кажем, нисам имао шта да кажем особи која ме не зна и коју не знам. Он је био други данас. Од пада надстрешице, екипу нашег дописништва вербално су напали девет пута. Предходни ми је пришао и упитао ме јел знам ја за кога радим…
Ја знам за кога радим. Знам и из ког града радим. Ја радим за моје Новосађане, иако то тако чудно звучало за некога ко ради на РТС, ја радим за мој град, Нови Сад. Онај који је заувек завијен црним фолором. Онај град где сви Железницку станицу више не видимо. Видимо само црну тачку и живимо ту мучну тишину. Онај град који више није исти. Никада неће ни бити. Зато што ми нисмо исти, нисмо још увек и нећемо никада бити. Град који ће у историји бити пример у аналима како су невини људи убијени због корупције. Онај град где сам се родио и оне надстрешице испод које сам стајао још док сам као студент путовао за Београд. Милион пута од 96те… И после толико хвалио тог Сокола…
Онај град где сам у свакој продавници, ћошку или било где слушао како су убијени или убијена нечији… Оног града који баш због свега овога стаје. Не лицемерно, не наређено вештачком интелигенцијом, него зато што га чине људи. Зато што Нови Сад, мој град, не може себи да допусти да пређе преко свега, да тако понизи жртве. Неће их понизити ни они који су газили Соњу, зато што је Соња Нови Сад, зато што смо сви ми Соња, и знамо да ово није нормално! Да није нормално да неко не поштује тишину, јер му је то наредила вештачка интелигенција. Да није нормално да неко гази људе на улици!
Данас је и екипа РТС из Новог Сада била ту. Били смо ту од почетка. Од тренутка када је наш град завијен у црно. Били смо на сваком догађају, протесту, блокади факултета, тишини, од тог црног дана до данас. Снимили смо сате материјала, послали небројено много изјава, написали десетине текстова, које је редовно само објављивао сајт наше куће… У програму РТС, спорадично су одлазиле кратке вести, и слика, док 99 посто ствари никада није објављено.
Репортери РТС нису смели уживо да се укључе из свог града чија је трагедија пробудила целу Србију. Нисмо радили прилоге о догађајима који су уследили. Уместо репортера РТС из Новог Сада, прилоге су радили новинари из Београда, или их није било, а неки уредници су једноставно престали да причају са нама. Можда зато што нису имали онај зарез који је дубоко уцртан нама из овог града. Онај који те тера да кажеш па чекај где је поштовање жртава? Где је етика? Где је кодекс? Где су три медијска закона? Где је глас оних који другачије мисле, где су студенти? Не мора зарез, али ајде бар основно, да студенти нису вест од 9 до 30 секунди, да су студенти у студију, у прилозима. Да су студенти грађани Србије, које не плаћа не знам ко, него су ваши релевантни саговорници у свим емисијама.
Они који имају много да кажу, а нигде их нисте пустили. Да, потписао сам петицију. Неки су то учинили анонимно, а други уопште нису из истог разлога, јер се плаше. А да ли има места том страху и од кога он долази? Да ли запослени у РТС треба да размишљају како ће да пусте све релевантне саговорнике или да се плаше? Да ли је страх саставни део нашег посла, или је мотив информација?
Ја се не плашим. Од почетка сам ту и бићу ту. Желео сам да одустанем, одем, али сам одустао од тога јер не желим да допустим да из мог града извештавају они који немају вечно уцртан тај зарез. Онај који ти не да да спаваш јер си човек, јер си новинар, јер верујеш у истину и никада због тог зареза нећеш одустати. Нећу одустати ни због оних који тај зарез мењају без мог знања. И молим вас све да још једном размислите идући пут када будете мењали тај зарез, или не морате, довољно је да видите слике испред наше куће данас. Дошли су они који тај зарез осећају, не морате да га схватите, али схватите да има много нас у које је он вечито уцртан“, закључио је.
Подсећамо, синоћ је испред РТС-а одржан велики протест на којем су студенти донели велику макету сендвича који је намењен као поклон директору РТС Драгану Бујошевићу.
Foto: Danas/Lazar Prendović
