Професионално новинарство одржавало је у животу управо непристајање на то да постоји нешто важније од верности Кодексу и стандардима; речју – професији
Неwс десерт је термин који су Американци сковали за средине из којих су ишчезли штампани медији. Пустиња (десерт) је иначе, то сви знамо из филмова, једно од омиљенијих места за све оне који мисле да баш ту треба да се ратосиљају лешева. Ове друге пустиње, информативне, заправо су тешки еуфемизам за гробља угашених новина. И без обдукције зна се од чега су скончали: превасходно због неспособности да преживе велике турбуленције на тржишту.
Србија нема праву пустињу али овде се тела иовако ретко сакривају – ваљда зато што осумњичени починиоци немају од кога да страхују („сем од самог страха“). Тела убијених новинара, уосталом, затечена су управо на месту злочина. Обдукција је била неопходна само да би се потврдило како су убијени. И са колико метака. Тачке на те случајеве још нису стављене јер и даље нема правоснажних пресуда починиоцима. Па тако онда нема ни правде. Најближи њој, правди – породица је новинара и издавача Славка Ћурувије, који је убијен пре више од 24 године.За убијеног Милана Пантића – правда није ни близу. За Даду Вујасиновић – тек је ту удаљена светлосним годинама. Најмање толико.
Правду већ пуних пет година чека новинар из Гроцке Милан Јовановић. Он није убијен, њему је само кућа запаљена. Из ње га је извела супруга, па сад обоје, потуцајући се већ годинама под судовима – где само што их нису гурнули на оптуженичку клупу, на којој су званично онај Симоновић из СНС и његови компањони – као да све ово време плаћају цех што су те децембарске ноћи 2018. уопштеизашли живи из буктиње у шта се очас посла претворила њихова породична кућа.
Смрт професионализма
Гашење штампаних медија мало кога узбуђује, али није њихов нестанак с тржишта оно што ствара „инфомативне пустиње“ по Србији.За разлику од природних америчких пустиња, па и тамошњих информативних, ове наше препуне су „информација“ али и једне другачије врсте смрти, која је заправо веома жива.Смрти професионализма. Професионални медиј су, ако је утеха, још увек на ивици живота. Професионални новинари, све малобројнији, колико-толико суживи; мислим, више их барем не убијају. За њихове кућепак не могу да гарантујем.У срединама где је убијено или само од себе скончало, за професионалним новинарством мало ко је пустио сузу. Чак и да је у близини права пустиња, нико се не би цимао да тамо иде и сакрива тело. Порука је то – нек сви виде како пролази сваки медиј коме је до некакве професионалности.
Ретки преостали професионалци на локалу само су часни изузеци од тог „правила“. Њихове пак медије не покушавају да угасе насилно, јер им, у ствари, и не желе брзу смрт. То, наиме, не изазива садистичко задовољство – такво могу да изазову само призори дуготрајног мучења медија са финансијама и копрцања њиховог да остану изнад површине воде. Чисто да се све то буде слађе, ту су и претње, застрашивања, вређања, чак и напади. Па ко дуже издржи. Али, професионално новинарство не умире толико због тога што ће неки новинар или нека новинарка дићи руке од свега и преселити се у иностранство, већ највише због масовног пристајања на то да је све остало важније од честитог и одговорног обављања посла.
У нашим „пустињама“ таквих је тушта и тма. Формално-правно, такви спадају у медије. У реланости, тај појам би морао да се ставља под наводнике. Препознају се и по томе што се са медијима без наводника у својој средини никад неће солидарисати. Они само прате сваки корак функционера локалне и државне власти, немају капацитета да прате и туђе проблеме и муке. А камоли кад се неком од њих нанесу повреде на руци или лицу, или о њима испишу тоне увреда и претњи на друштвеним мрежама.
О егзистенцији не морају да брину све док воде рачуна о томе којим темама и личностима се ни у лудилу неће бавити. Ни о поштовању етике и професионалних стандарда не морају да брину. Нити због тога трпе богзнакакве последице, нити им то имало шкоди на медијским конкурсима – напротив, издашно се награђује. Јавним новцем, па него како!?
Саучесници у пропадању
Професионално новинарство одржавало је у животу управо непристајање на то да постоји нешто важније од верности Кодексу и стандардима; речју – професији.
За почетак умирања професионалног новинарства најједноставније би било оптужити оне власнике медија који су, први пут кад је озбиљно изазван став о мисији медија да одговорно и објективно извештавају, у најкраћем року разумели поруку власти да им је опстанак медија потребан ипак, хм, другачији приступ.
Али, нису они једини кривци. Њихово пристајање остало би усамљено да није било, и очито – увек ће их бити, новинара који на исто то пристају стављајући такође у први план свој опстанак, али, за разлику од својих власника, каткад и по најбеднију цену. И још онима, којима се такав пристанак гади, у најстрожем поверењу признају како су свега тога свесни – и зашто раде како раде и колико је све то лоше и јадно – „али знаш, морам“.
Једино што их не чини до краја спокојним јесу – они који не желе да пристану. Све би ваљда било много лакше да у истом месту, општини или крају, не постоје још живи подсетници – да такво пристајање ипак има алтернативу.
Случај неристајања 1: Инђија
Верица Маринчић може књигу да напише не само о смрти локалног новинарског професионализма, већ и о буквално непријатељском односу власти и њој блиских појединаца према новинарима који се нису прешалтали у апологете владајуће странке, али посебно о томе како је све ове године остала доследна и без добијеног динара јавног новца на медијским конкурсима.
„Плаћамо цену објективности и непристрасности“, каже главна уредница инђијског портала ИН медија за Досије НУНС.
„Ми смо једини независни медиј у Срему и тако смо препознати код становника сремских општина, међутим, локалне власти не подржавају медијске пројекте које им ИН Медија понуди на конкурсима за суфинансирање медија, те смо уједно и једини медији у Срему који се не финансира из општинских буџета.“
Новинарства се није одрекла чак ни када је основу егзистенцију морала да обезбеђује, иронично, продајући новине (па и оне које редовно приходују на медијским конкурсима), а за опстанак свог медија и рада на важним локалним причама подршку може да тражи самоу јавним позивима страних и домаћих донатора. Али, чак ни тако обезбеђен новац не решава проблеме локалних новинара – оних, дакако, без наводника.
После доласка СНС на власти у Инђији, таман као и у други деловима државе, процес припитомљавања локалних медија и новинара одвијао се преко медијских конкурса. За бунтовнике, попут Верице, прибегло се другим средствима.
Увреде, понижења, ухођења и застрашивања – све је искусила, о томе све знају и полицији и у тужилаштву. Са блиским људима чак се морала виђати у другим местима, “да им не прави проблем”.
Схвативши да је она „тврд орах“, кренули су у максимално отежавање њеног рада. Из локалне власти одбијају да јој дају изјаву или информацију од јавног значаја, па се сналазе како знају и умеју – у последње време питања локалној власти прослеђују одборницима а који онда постављају одборничка питања! Њен портал, на којем ради са још једним колегом, локалне власти не позивају на догађаје које организује локална самоуправа. Тражила је у више наврата, ал узалуд, да буду уврштени у мејлинг листу или Вајбер групу где се налазе други новинари како би имали увид у дешавања или најаве догађаја.
Однос власти према нама варира од тоталног игнорисања до потпуне и нескривене неподношљивости, наводи Маринчић.
То подразумева да их, кад год стигну, називају „политичким новинарима“, „злим, плаћеним, квази новинарима“, па „назови новинарима“, „назови независним“; преврћу очима у контакту с њима, сикћу, шкрипе зубима.
Оно што нашу саговорницу у свему томе можда и највише боли, признаје разочарано, јесте што подршкуњиховом дискредитовању, вређању и омаловажавању здушно пружају „подобни“ новинари; ови који пристају. Неретко, наводи, бива да питања“неподобних” новинара – једине прилике да комуницирају с представницима локалне власти –“колеге”пропрате са коментаром “да се вратимо на тему, ово није тема изјаве”.
„Атмосfера малтретирања неподобних новинара постала је део свакодневних услова за рад са којима се новинар саживи и више не обраћа пажњу. Када се упореди време до 2016. и време од тад до 2023, јасно се види да је циљ био да се ућутка мањина при чему се није водило рачуна о начинима и законитости. Ко се усуди да критикује, треба да буде спреман на ‘бес богова’, свуда и увек“, наводи Верица Маринчић, главна уредница портала ИН медија из Инђије.
Случај непристајања 2: Ваљево
Дарија Ранковић, главна уредница портала колубарске.рс из Ваљева, прошла је сличну голготу као Верица. Па да, ништа слађе и лакше за напредњачке јуначине од таргетирања новинарки који мисле својом главом и још се, аман, држе правила новинарске професије.
Колубарске се довијају да дођу до новца који би им обезбедио опстанак, јер на подршку из локалног буџета не могу да рачунају. Осим кад је евентуално изборна година, а и тада је то давање одвећ скромно, и саневероватним образложењем.
„Колубарске.рс су три године конкурисале са истим пројектом – ‘Буџет града Ваљева у фокусу’. Две године је Комисија одбијала наш пројекат уз образложење да је ‘буџет јавно доступан на сајту Града, те да пројекат није иновативан, нити је од јавног интереса’. Ове године Колубарске.рс су, после седам година, коначно прошле на конкурсу суфинансирања медијских пројеката и то са пројектом – ‘Буџет града Ваљева у фокусу’! Образложење Комисије, поред осталог, је да је пројекат ’иновативан и од јавног интереса’!? Пројекат је суфинансиран са 300.000 динара. Вероватно је у питање намера ваљевска власти да нас у изборној години бар ‘омекшају’“, каже за Досије Дарија Ранковић.
Језиве је хајке главна уредница ваљевског портала преживела у својој средини и оне су потицале углавном с платформи које се називају медијима. Као у случају Верице Маринчић, и према Ранковић се прибегло најнижим и најодвратнијим могућим средствима пошто други начини нису уродили плодом. Попут одсецања извора финансирања, као цене непристајања на новонастале околности: када професионално извештавање има да уступи место пропаганди.
„Економски положај, пре свега локалних медија, последњих 30 година се систематски урушава. Слободни медији губе кадрове, технолошку битку и могућност за развој, па и опстанак. Овај тренд је нарочито изражен последњих десетак година од доласка Српске напредне странке на власт. Локално тржиште оглашивача је иначе мало, а од владавине напредњака многи оглашивачи избегавају сарадњу са професионалним медијима плашећи се поступака власти који могу да угрозе њихово пословање.“
Ако у Ваљеву, али и било где другде, толико желите да останете професионални медиј морате се суочити с три врсте проблема, предочава нам Дарија Ранковић.
„Први проблем је приступ јавним средствима која се додељују из буџета кроз конкурсе за суфинансирање медијских пројеката. Ту се види јасна линија између подобних и неподобних медија или између ‘наших’ и ‘непријатељских’.“
Друга група проблема се односи на систематско омаловажавање, вређање, понижавање новинара професионалних медија, које је власт означила као непријатељске. Све то потиче са врха, односно од председника Србије који демонстрацијом силе и бахатости према професионалним новинарима задаје модел понашања који прихватају и примењују и локални моћници и градски функционери.
„Трећа група проблема је то што партијски функционери Српске напредне странке, који су градски функционери или су на челу јавних предузећа и установа, избегавају комуникацију са новинарима професионалних медија и ускраћују им информације неопходне за њихов рад. Последње три године, ваљевска напредњачка власт је нешто отворенија према Колубарске.рс, али се комуникација претежно своди на – ‘пошаљите мејл са питањима или захтев, па ћемо вам одговорити!’. На одговоре чекамо и по месец дана, тако да су многи у међувремену постали бајати“, наводи главна уредница портала колубарске.рс.
Уместо закључка
И сад, како видимо, само од упорности и тврдоглавости појединаца зависи да ли ће и када ће Србија у целости постати специфична врста „информативне пустиње“ – место где вечно почивају медији али новинарски професионализам. Већ, додуше, помало одаје такав утисак, поред осталог и са свим тим појединцимакоји каткад личе на кактусе – такви, велики у свој својој отпорности и са професионалношћу као одбраном која хоће да боцне сваког ко покуша да их промени. Кактуси, познато је, могу баш дуго без воде. Али ипак – не довека.
Karikatura: Corax
