Изложеност онлајн нападима може резултирати аутоцензуром, као и бројним симптомима синдрома сагоревања – губљења интересовања и мотивације за посао, осећаја бесмисла, изолованости или беспомоћности, прокрастинације, претеране самокритичности или улажења у конфликте на радном месту
Новинари се све више окрећу друштвеним мрежема како би дошли до већег броја корисника, али у онлајн простору су постали изложенији нападима, увредама и претњама него што је то раније био случај. Иако се придаје мање значаја онлајн нападима, они су јачег интензитета и много учесталији него физички напади, претње или притисци „лице у лице“.
Новинарка Јована Глигоријевић упозорава да насиље из онлајн сфере које доживљавају новинарке и новинари може да пређе и у физичко. Упркос умањивању и прихватању насиља као „саставни део новинарског посла“, као последица насиља код новинара се може јавити депресија и тежи облици анксиозности.
Магистарка психологије Сара Калембер истиче да су новинари независних медија угрожени на различите начине, али да је стварање адекватне стратегије за бригу о менталном здрављу тешко оствариво због одсуства деловања институција.
Коментаришући случај оркестрираног онлајн насиља на друштвеној мрежи X према новинарки Н1 Вањи Ђурић и новинару Нове С Жељку Вељковићу, Глигоријевић наводи да у „обе медијске куће имамо новинаре који су доживљавали физичке нападе, а да су им редакције више пута биле окружене вербално насилним људима“. Истиче да је циљ оваквих сајбер напада ућуткивање и застрашивање новинарки и новинара. Напад на Вању је почео, како каже, од „небитних налога на мрежи X са малим бројем пратилаца, а онда је свему дао гориво Владимир Ђукановић из Српске напредне странке и тада је дошло до кулминације“.
„И то је образац: оно што из свог искуства могу да потврдим јесте да кад су ми се сличне ствари дешавале, било је подношљиво док се нису укључили некадашњи министар Ратко Дмитровић или саветник за све Небојша Крстић. Не бих занемарила ни десничарске Телеграм групе где се договарају мете сајбер насиља и командује јуриш на појединце“, каже Глигоријевић.
Објашњава да кад је реч о прелажењу из онлајн сфере у физичку постоје врло подробна истраживања да су те две врсте напада повезане. Када дође до пораста онлајн напада на неку групу, рецимо, мигранте са Блиског Истока, долази како објашњава и до пораста физичких напада. Истраживачи, како Глигоријевић наводи, нису успели да утврде да ли говор мржње подстиче оне који су спремни за физички напад или физички напади охрабрују „тастатура ратнике“.
Новинари су навикли да умањују значај насиља које доживљавају, а то је како каже делом последица става старијих колега како је то део посла, а сматра да не треба тако да буде.
„Делом је и нормалан механизам одбране: ти мораш да у глави умањиш значај тога, јер треба да устанеш сваког дана из кревета, радиш, бринеш о деци и/или родитељима, да не дозволиш да те то усиса“, каже Глигоријевић.
Неки од механизама заштите који су успостављени поред СОС телефона за новинаре којима је угрожена безбедност јесу и Стална радна група за безбедност новинара и Владина групу за безбедност новинара. Глигоријевић наводи да је проблем што ту групу можемо да поделимо на два дела.
„Један чине представници медијских удружења и стручњаци за медијско право који заиста изгарају у покушајима да унапреде механизме заштите. Други део те групе су тужиоци, а бар на основу свог искуства, немам много лепог да кажем о њима и мислим да су спори и незаинтересовани, част изузецима“, наводи Глигоријевић.
Трпљење насиља у опису посла
Редакције махом немају развијене протоколе и механизме којима би одговориле на ове врсте напада, Глигоријевић сматра да је то због тога што су су старије генерације новинара нормализовале „насиље над самима собом и убедили себе да је то део посла“.
„Понављам: не долази у обзир да је то нормално. Ако покажеш страх или да су те претње на било који начин психички пореметиле то се тумачи као твоја слабост, а не нормална реакција. Старији новинари су се осећали исто, али су се анестезирали алкохолом. Сад смо дошли ми који знамо да то није решење и који говоримо о последицама које то оставља, чачкамо им ране и они се опиру чак и да нас чују. Мислим да редакцијама пре било каквих протокола и механизама треба разумевање за колеге и колегинице, познавање последица које настају у овој ситуацији, основно људско разумевање. Тек онда можемо да причамо о протоколима и механизмима“, каже Глигоријевић.
Сара Калембер сматра да је важно радити на оснаживању новинара који проживљавају нападе уз подршка колега и пријатеља, као и психотерапеута, али да то није довољно и да механизми заштите новинара од било каквог облика насиља треба да буду законски регулисани. Међутим, питање је како каже како спроводити закон у случају када власт генерише насиље и говор мржње.
„Због тога, први корак у решавању безбедносног питања новинара мора бити бар активна подршка јавности. Сајбер насиље има широк спектар потенцијалних последица. Новинари који су изложени онлајн насиљу често развијају тешке симптоме анксиозности и/или депресије. Симптоми се могу изражавати кроз неповерљивост према околини, ишчекивање опасности и претерану опрезност, сумњу да су праћени или прислушкивани“, наводи Калембер.
Навикнути на муку
Изложеност онлајн нападима, како каже, може резултирати аутоцензуром, као и бројним симптомима синдрома сагоревања губљења интересовања и мотивације за посао, осећаја бесмисла, изолованости или беспомоћности, прокрастинације, претеране самокритичности или улажења у конфликте на радном месту. Такође, може се нарушити граница између приватног и професионалног живота и угрозити породичне и пријатељске односе. Истраживање које је спровела о сагоревању новинара на послу показало је да се новинари неретко сусрећу са неразумевањем породице и пријатеље због неразумевање природе посла који обављају.
Када је безбедност новинара угрожена или осећај безбедности групна терапија за новинаре је како тврди врло корисна да би увидели да и друге колеге имају сличне или исте проблеме и да нису сами у томе и да је то како се осећају у нормално.
„Мислим да новинари код нас нису у неком нормалном положају и не мислим да је то нешто на шта могу и треба да се навикну. Као да жртви злостављања кажете да се навикне да живи са својим злостављачем. Треба дизати свест о томе“, сматра Калембер.
Виртуелна мизогинија
На мрежама се новинарке суочавају и са родно заснованим насиљем, добијају претње сексуалним насиљем, коментарише се њихов изглед, националност, културна позадина, више него сам садржај њиховог рада. Базе напада на новинарке и новинаре које прикупљају удружења нису још увек категорисана по полу, а препрека је утврђивање критеријума за карактерисање напада као родно заснованог. Калембер каже да новинарке доживљавају специфичну врсту насиља о којој се не прича и да се то оставља по страни.
„Новинарке мање пријављују нападе и мислим да је то због тога да се не испостави да су слабе, да се жале јер су жене, јер добијају коментаре ‘шта ти измишљаш, хоћеш да обрате пажњу јер си жена, а у ствари ниси довољно јака и компетентна да радиш свој посао’. Њихова редакција мора да их мотивише да проговоре о томе и пријаве сваку врсту злостављања. И даље живимо у друштву које сматра жене мање компетентним, и које поставља питања како ће она да се бави истраживачким новинарством, како ће да буде репортерка итд. Због таквих ставова како оне не би потврдиле да нису слабе, трпе“, каже Калембер и истиче да је због тога јако битно да постоји јака подршка јавности и колега како би новинарке о томе проговориле.
Калембер наводи да када новинарке деле међусобно оно што доживљавају јесте неки корак, али није довољно да би се избориле већ да о родно заснованом насиљу мора јавно да се говори како би се видело колико је заправо заступљено.
Власт као епицентар свега
Глигоријевић истиче да с обзиром на то да институције не реагују јавност јесте најбоља заштита. О важности пријављивања претњи наводи да не може ништа да каже јер је међу онима који више никад неће пријавити претње.
„Упркос свој подршци коју имамо од оног првог дела Сталне радне групе, ја правосуђу не верујем више и немам намеру да губим време на покушаје нити да се надам да ће нешто урадити. Видите, кад сам добијала претње од особе која се нешто збунила па се издивљала на мени, али није повезана са политичким структурама, експресно је нађен и осуђен. Кад год су претње долазиле из политичких структура, онај који ми је претио неким чудом није могао да буде нађен на адреси годинама, иако има политички покрет у ком седи сваког дана. Мене кад неко тужи због текста, врло лако ме нађу у редакцији. Дакле, не желим да ме праве будалом“, каже Глигоријевић.
Сматра да је оно што је неопходно јесте да се промени цео систем из корена.
„Можемо сад да разлажемо на ситна цревца и да причамо о строжим казнама, бржим реакцијама полиције и тужилаштва… Нема од тог посла ништа, док не дође до смене ове власти која је епицентар из ког долазе сви напади, директно или индиректно“, закључује Глигоријевић.
Karikatura: Jurica Dikić
Досије о медијима, Дејана Цветковић
