Да бављење новинарством у Србији није безбедно опште је позната ствар још од времена режима Слободана Милошевића. Новинари су се тада, у потрази за истином у времену лажи и пропаганде, често суочавали са претњама али и физичким нападима. Познати су и случајеви у којима су, у размаку од само неколико година, новинари Радислава Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија и Милан Пантић изгубили своје животе под до краја неразјашњеним мотивима.
Убрзо након пада Милошевића и успостављања демократског система после петоктобарских промена, свеопшта атмосфера у друштву се умирила, ратови су престали, држава се консолидовала а новинарска професија почела је да поприма обрисе слободног новинарства, налик оном у земљама западног света.
Међутим, повратком на власт оних за време чије „владавине“ су се деведесетих година вршиле горепоменуте ликвидације новинара, ситуација се драстично погоршала, целокупан медијски
сектор у Србији се поново нашао на мети, а методе којима власт врши репресију над седмом силом постале су знатно перфидније, па се од пуких физичких напада и језика претњи и јавног таргетирања прешло на далеко суптилније притиске на новинаре, али и на чланове њихових породица.
Ти притисци су најразличитији – економски, политички али и институционални.
Увидом у базу података напада на новинаре коју је представило Независно удружење новинара Србије (НУНС), у сарадњи са Министарством културе и информисања, може се видети да, иако се, уистину, број физичких напада и напада на имовину новинара вишеструко смањио, број случајева притисака, који нису јасно дефинисани, на новинаре експоненцијално расте још од 2014. године, године у којој је некадашњи Милошевићев министар за информисање Александар Вучић постао премијер Републике Србије.
Гледајући НУНС-ову базу података која бележи притиске на новинаре, може се видети да само годину дана раније, док је Вучић још увек био први потпредседник Владе, није био забележен нити један једини случај притиска на новинаре. У години када је Вучић преузео кормило државе као премијер забележено је 9 случајева притисака на новинаре. У наредне две године забележено је 17, односно 33 случаја у којима су новинари били изложени притисцима.
Тренд стопроцентног раста притисака из године у годину наставља се и током Вучићевог првог председничког мандата, па су 2017. године, када је лидер Српске напредне странке постао
председник Србије евединтирана 62 случаја притиска. Из године у годину број пријављених инцидената само се повећавао, да би током претходне, 2021. године, било забележено рекордних 96 случајева притисака на новинаре.
Поводом незавидне ситуације у којој се налази домаће новинарство због оваквог драматичног раста неповољних бројки, огласио се и Раде Ђурић, правник и истраживач Независног удружења новинара Србије, представљајући резултате овогодишњег истраживања безбедности новинарске професије, садржане у „Индикаторима за ниво слободе медија и безбедности новинара у 2021. години“, који су показали да ипак није довољно урађено на побољшању положаја новинара и новинарки у Србији, без обзира на постојање бројних механизама за заштиту новинара, од којих су неки Стална радна група за безбедност новинара, коју чине представници медијских удружења, тужилаштво и полиција, а која је основана у децембру 2016. године како би се бавила појединачним случајевима напада на новинаре али и Комисија за истраживање убистава новинара, која је успостављена још 2012. године како би дошло до решавања ранијих нерешених убистава новинара која су се десила 90-их година.
Ђурић решење види у усвајању нових метода у борби против притиска на новинаре, додајући да притисци крећу од представника власти.
„Потребно је пронаћи нове механизме и нове начине да се ти притисци смање. У том смислу посебно смо апеловали на представнике власти који треба да осуђују те врсте инцидентних догађаја, пре свега таргетирања, која су кретала управо од високих функционера власти. Они су својим оштрим изјавама о медијима који су критички оријентисани, попут оних о страним плаћеницима или сарадницима амбасада, заправо изазивали гнев грађана и на тај начин креирали неку врсти конфузије по питању тога шта заправо раде критички оријентисани медији и на који начин они извештавају. Тако да су критички оријентисани новинари и медији заправо трпели највећи број притисака, увреда и вербалних, а у одређеној мери и физичких напада“, навео је Раде Ђурић.
А шта каже држава Србија на све то?
Поводом све већих притисака на новинаре, огласило се и Министарство културе и информисања, које је одговорило на упит у вези са темом притисака. Како је речено из кабинета министарке Маје Гојковић, све активности на којима су Министарство и Влада радили у протеклом периоду имале су за циљ да се креира атмосфера да се сви медијски радници осећају сигурно радећи свој посао.
„Министарство је у више наврата реаговало и недвосмислено осуђивало било који облик угрожавања безбедности новинара и на тај начин указивало свим грађанима да је држава одлучна и да ће предузети све законом прописане мере како би новинари могли слободно радити и обављати своју делатност у позитивној атмосфери“, саопштено је из кабинета министарке Гојковић, уз апел на све носиоце функција, представнике извршне и законодавне власти, као и све политичке и друге актере да воде рачуна о томе како комуницирају са медијским радницима, како њихове изјаве не би биле протумачене као утицај на њихов рад.
„У тој комуникацији обе стране морају водити рачуна да се не угрози интегритет саговорника. Представници извршне и законодавне власти дужни су да трпе изношење критичких мишљења која се
односе на резултате њиховог рада, а са друге стране веома је важно да и новинари свој посао обављају професионално поштујући стандарде новинарске професије. Једном речју сви актери у јавном животу морају бити свесни своје улоге и значаја за стварање опште климе у друштву и да на тај начин граде његову стабилност кроз свој рад и деловање“, саопштено је из кабинета Гојковићеве.
Кратак пут од притисака до физичких напада: Молотовљеви коктели под окриљем ноћи
Један од најдрастичнијих примера у последње време како притисци могу да ескалирају и прерасту у физички напад на новинаре јесте случај Милана Јовановића, новинара портала Жиг инфо, коме је у току ноћи 12. децембра 2018. године запаљена кућа у београдској општини Гроцка, у којој се у том тренутку налазио са својом супругом. За ово недело окривљен је Драгољуб Симоновић, председник општине, а оштећени Јовановић тврди да се напад, коме су претходили жестоки притисци локалне власти, догодио због објављивања информација о милионским малверзацијама општинске власти.
„Када сам, као новинар портала Жиг инфо, говорио о малверзацијама које спроводи локална власт, а у питању су биле стотине хиљада евра проневереног новца, тада су кренули и први притисци, са нивоа општинске власти. На моју адресу, на мој кућни праг, долазили су разни „добронамерни“ људи, који су ми давали савете да улаганим и да се не петљам превише у ту тематику“, започиње разговор Јовановић.
Након суптилних притисака, кренули су и нешто директнији.
„Општинска власт покушала је да купи наш медиј како би нас ућуткала, како би нас спречила да пишемо о свему оном што се дешава овде. Када ни на те притиске нисмо пристали, уследио је следећи корак. Под окриљем ноћи на моју кућу бачени су молотовљеви коктели. За сат времена све је изгорело, постао сам бескућник. Остала ми је само пиџама. Те ноћи ме је хитна помоћ одвезла у болницу и тамо су ми спасили живот“.
Како каже, због паљења куће и даље трпи последице услед чијих компликација му је и драстично нарушено здравствено стање, те сада проводећи део дана прикључен на кисеоник.
„Мислим да нећу дочекати правду, имам 72 године и јако сам лошег здравственог стања због свега што се десило. Шеснаест сати дневно сам прикључен на кисеоник. Овај процес траје већ четири године и само се одуговлачи“, говори Јовановић.
Он решење види у већој колегијалности и још активнијем раду новинарских удружења, која су, истиче, стала иза њега.
„Иза мене су стали моје колеге новинари и њима сам јако захвалан. Ми морамо да се држимо заједно, да указујемо на проблеме који се дешавају у овој земљи и да водимо рачуна једни о другима. Надам се да ће мој пример послужити свима како се овакве ствари више никада не би догодиле“, завршава Јовановић.
Истраживачки новинари у још неповољнијем положају
Да притисака нико није поштеђен, најбоље показују примери новинара из Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС), који истражују неке од најнезахвалнијих тема, превасходно фокусираних на спрегу криминала и власти.
О томе како се огледају притисци са којима се свакодневно суочавају, говорила је Милица Шарић, директорка ЦИНС-а.
„Начини на које се врши притисак на наше новинарке и новинаре варирају са сменом власти, али су увек присутни због страховито битне улоге новинара. Пошто нису у могућности да позатварају све истраживачке медије, што верујем да би најрадије урадили, властодршци су се окренули другим видовима притисака: економском притиску (између осталог тако што професионалним медијима не деле новац грађана на медијским конкурсима), лишили су локал могућности да разговара са новинарима што доводи до безбројног спуштања слушалице три секунде након упућивања на централу у Београду, затим централа у Београду игнорише питања и захтеве новинара, чиме нас тера да се служимо алтернативним олд сцхоол начином набављања информација и документације, како би нас потом, упркос високим стандардима и страховито темељној провери чињеница коју ЦИНС ради за сваки текст, називали лажовима и фалсификаторима“, наводи Шарић.
Како каже, највеће притиске трпе ако се нападне сам врх власти.
„Уколико објавимо текст о председнику Вучићу, на пример, следи и салва увреда и говора мржње на друштвеним мрежама, каткад и националним фреквенцијама. Кампање у којима нас називају издајницима и страним плаћеницима свако мало се нађу на насловницама провладиних таблоида, што успешније од наших текстова долази до масе која некритички посматра такве осуде, а за то време претње доживљавамо на друштвеним мрежама“.
Директорка ЦИНС-а додаје и да притисци које доживљавају, иако не могу да их обесхрабре, могу значајно да им отежају посао, због чега ова група истраживачких новинара мора посебно да се прилагоди.
„Притисци не могу да зауставе ЦИНС-ове новинарке и новинаре, али значајно отежавају и успоравају наш рад, од чега зависи број квалитетних информација које објављујемо, али и количина новца који можемо да зарадимо како бисмо обезбедили плате. Притисци и прислушкивање ком смо изложени изискују и посебан ниво опрезности, о којој нико нормалан у овој држави ни не размишља. Ми не разговарамо телефоном као нормални људи, не шаљемо СМС поруке између себе, већ користимо шифре, меримо сваку реч коју изговоримо у канцеларији, склањамо телефоне кад водимо важне разговоре, не делимо осетљив садржај без додатне енкрипције и аутоматског брисања порука након неког извесног времена, преиспитујемо поглед сваког пролазника на улици и у сваком моменту смо свесни шта качимо на друштвене мреже и да ли ћемо тиме угрозити своју безбедност“, подвлачи Шарић, додајући да, када је смањење притисака на новинаре у питању – држава не треба ништа да уради.
„Држава не треба баш ништа да ради. Државни врх је тај који диригује највећим бројем притисака и хајки на истраживачке новинарке и новинаре, чиме наш нападач постаје уједно и наш бранилац. Ако нема напада, нема потребе ни за, далеко ефикаснијом од тренутне, одбраном, завршава Шарић.
Могућа решења и представљање платфотме за евиденцију напада и притисака на новинаре
Иако се проблему напада и притисака на новинаре крај не види, какви-такви кораци уистину јесу предузети.
„Министарство културе и информисања пружа стручну и административно-техничку потпору Радној групи за безбедност и заштиту новинара и пружа све врсте помоћи новинарима из домена својих законских надлежности. Радна група за безбедност и заштиту новинара редовно одржава састанке и предлаже и предузима мере ради ефикасне заштите новинара. Од почетка ове године евидентирано је 52 предмета који се евентуално односе на угрожавање безбедности новинара, а према оцени Републичког јавног тужилаштва позитивно је што су у свим предметима предузете хитне радње и што је у 48 предмета евентуални извршилац идентификован, док је од почетка 2016. године, од када се воде посебне евиденције у овој области, нешто више од 60 посто случајева коначно решено. Заштитник грађана представио је Платформу за евиденцију напада и притисака на новинаре. Платформа је израђена у сарадњи са 10 медијских и новинарских удружења, асоцијација и синдиката који су се усагласили о категоријама и поткатегоријама напада и притисака на новинаре. Планирано је да се Платформа попуни подацима о нападима и притисцима на представнике медија које имају различита медијска и новинарска удружења, као и да се повеже са СОС телефоном за пријаве напада на новинаре. Радна група коју је формирало Министарство правде, а која се бави изменама и допунама Кривичног законика, ради на делимичним изменама које се односе на кривична дела угрожавања безбедности новинара.
Напомињемо да је у редовном годишњем Индексу слободе медија у свету, који је објављен 2022. године, а који су објавили Репортери без граница, Република Србија заузела за 14 места бољу позицију од прошлогодишње и оцењено је да Република Србија располаже правним поретком који је напредан у домену медија“, наводе из министарства.
Ипак, након свега приложеног, остаје утисак да свако ко се бави новинарством може видети да пред новинариском професијом остаје ужасан период ком се крај не назире, период несигурности, страха и тихог потискивања новинарства од стране власти, период који води у све дубљу несигурност и аутоцензуру, период мрака и уцена, суштински сличан времену деведесетих.
Шеф за комуникације у Делегацији Европске уније у Београду Пол – Хенри Пресет на недавној конференцији о слободи медија коју је организовао НУНС говорио је о важности постојања основних услова за бављење новинарством у Србији. „Новинари треба да буду слободни, да слободно раде свој посао и без страха позивају надлежне на одговорност. Исто тако је важно да постоји и економска стабилност, односно, сигурност новинара. То је нешто што постоји у Србији што је и Европска комисија редовно наглашавала у својим извештајима и Србија је све то препознала у својој Медијској стратегији и Акционом плану како би се унапредило окружење за медије у Србији“, изјавио је Пресет. Текст је настао у склопу менторства за младе новинаре “Решења и иновације у медијима”, који имплементирају Медиацентар Сарајево и Удружење Зашто не, уз подршку амбасада Краљевине Холандије на Западном Балкану.
Делегација ЕУ у Србији: “Новинари треба да буду слободни”
Димитрије Петровић Нова
