Почетна » Од великог хуманитарца до борбе за кору хлеба: Далибор цео живот помаже деци, а сада једва храни своје

Од великог хуманитарца до борбе за кору хлеба: Далибор цео живот помаже деци, а сада једва храни своје

Небројено пута се дешавало да у кревет легне гладан јер све што заради да сину, само да трбух његовог детета буде сит

од Други Пишу
0 коментар

Далибора Цветковића, Јабланички округ, али и цела Србија, памти као хуманитарца велике душе, који је спасио многе породице и пружио помоћ бројним малишанима који су живели у тешким условима. Данас, овај човек, иако образован, са доста ставки у биографији, живи на рубу сиромаштва.

Наиме, Далибор је почео да ради у школи као вероучитељ још 2009. године. Уз то, није се либио да помаже људима, потпуно бесплатно, само да би видео осмехе на лицу оних којима је помоћ најпотребнија, иако му живот никада није био сјајан. Међутим, његова мука постаје још тежа када добија отказ, а баш у то време му се погоршава и здравствено стање.

Болови у кичми постају неподношљиви као последица доброћудног тумора, а судски спорови са бившом супругом били су само кап која је прелила чашу.

Ипак, како наводи у разговору за Телеграф.рс, жеља да помаже угроженима не јењава, иако се лични проблеми само гомилају. Далибор и даље сања сјај у очима друге деце, без обзира на то што тренутно није у могућности ни да сопственој пружи све што би желео.

– Хуманитарним радом сам почео да се бавим 2016. године и прва акција је била прикупљање помоћи за породицу Величковић из села Реткоцер. Почео сам као појединац хуманитарним радом из љубави према деци увидећи потребу ове породице тако што сам приметио у каквом стању они долазе на часове али и због својих приватних проблема како бих скренуо мисли са истих. Послом вероучитеља сам се бавио дванаест година. Пре тога сам радио на грађевини. Дипломирао сам 2007. године на Педагошком факултету у Врању, а 2017. сам и уписао Теолошки факултет у Фочи који сам завршио 2021. године. Остало је само да одбраним мастер, али због тренутне ситуације у којој се налазим заиста нисам у могућности – наводи он.

Све зарад осмеха деце

Самостално је извео око 150 хуманитарних акција, али је сарађивао и са многим организацијама.

– Једној породици сам чак и реновирао комплетну кућу и двориште. Отпочео сам још две исте акције али отказ, болест и судски проблеми су ме спречили у томе. Људи су се јављали преко организације ,“Деца су дар од Бога“ из целог света, од Лесковца до Аустралије. Док сам радио због адвокатских трошкова сам узео кредит који искрено немам од чега да вратим јер се отказу нисам надао после бројних награда, диплома, признања, а не могу ни да наставим лечење – објашњава он.

Лоше здравствено стање Далибору годинама отежава живот, а све је почело 2012. године када му је дијагностификован доброћудни тумор. Међутим, стање се погоршало након дугогодишњег путовања дугог 130 километара. Тумор се на срећу повукао, али остала је велика рана – како физичка, тако и психичка.

Пет месеци живео је само од надница како би некако прехранио дете. Често гладан, Далибор је стопирао и по 15 километара да би зарадио за кору хлеба, али никада није дозволио да његов син то примети. Како каже, чим би га угледао осмех би се сам створио на лицу.

– Брао сам јагоде, малине, ређао дрва како бих детету обезбедио све… Знао сам и по 15 метара дрва да наређам како дете не бих осетило немаштину а онда с осмехом дођем кући и одведем га на базен или у играоницу – наводи наш саговорник.

Далибор је тренутно запослен у Цркви у Лесковцу, а како објашњава, посао дугује владики нишком Арсенију. Иако цифра коју месечно прикупи није велика, помаже му да преброди тешке тренутке. Свој стан дао је супрузи након развода, те је морао да се врати у породичну кућу и живи са родитељима.

– Плац, њиву и још доста тога морао да продам због суђења. Мајка и отац ми доста помажу. Бавим се и пољопривредом колико могу јер живим на селу. Није ме срамота било шта да радим. Свакодневница ми је да одем на посао, вратим се, играм се с дететом, возим на тренинг јер тренира фудбал, спремам за суђења и размишљам како да вратим дугове а да то дете не примети ни осети. Дрва за зиму смо обезбедили јер сам их одрадио, а остале трошкове плаћа отац који ради у Костолцу јер моја плата не може да покрије ниједно рочиште по тужби бивше супруге, као ни вођење детета у Центар за социјални рад сваке друге среде – објашњава нам он.

Гладан одлази на спавање

Како додаје, небројено пута се дешавало да у кревет легне гладан јер све што заради да сину, а прва помисао на уму сваког јутра му је да трбух његовог детета буде сит. Оно што му је тренутно најпотребније јесте да исплати кредит, јер примања која тренутно имају нису довољна да покрију све, и наравно да настави са лечењем како би могао да одгоји сина и обезбеди му нормалну будућност.

Далибор ипак, и поред силних проблема, има само једну жељу. Са уздахом се присетио времена када је деци из села доносио пакетиће, када је живео у неком лепшем добу. Иако ни тада није имао много, оно што га је гурало напред била је срећа на лицима оних којима је помоћ најпотребнија.

– Једино што желим је да сва деца буду срећна. Њима је сигурна и светла будућност најпотребнија – закључује Далибор.

 

Јелена Стефановић, Телеграф

 

Можда ти се свиди

Оставите коментар