Колико се у Србији поштује дрес-код у државним институцијама и компанијама које их прописују. Начином облачења шаље се порука о озбиљности и поузданости
СТАРИЈА жена покушала је да прође кроз скенер-врата једног београдског суда, али ју је обезбеђење зауставило: „Не можете у папучама!“. Узалуд је жена покушавала да објасни да не може ништа друго да обује, да има чукљеве, курје очи и да су јој стопала отечена, па једва обува и папуче. Поред ње је прошла млада жена, судија, климнула обезбеђењу и продужила ка лифту у краткој сукњи и чипканим чарапама. Њу нико није зауставио, јер је имала ципеле са затвореним прстима.
Правила облачења поприлично су овог лета намучила грађане који су имали нека посла у државним институцијама, али и адвокате којима се дешавало да судска стража неће да их пусти у поједине судове јер су проценили да нису адекватно обучени.
Према Судском пословнику, неприкладно одевенима сматрају се особе у шортсевима, кратким панталонама, папучама, мајицама без рукава или на бретеле. Судска стража некада ова правила прешироко тумачи, што изазива гнев адвокатске заједнице. Бранилац Невена Фирст објашњава да право на слободан одабир гардеробе спада у категорију ширих основних људских права.
– Када је у питању јавни сектор, односно институције од јавног значаја, њихова овлашћења у вези са евентуалним дрес-кодом грађана трпе ограничења – каже Фирст за „Новости“. – Може се установити минимална забрана конкретне врсте гардеробе, која би требало да буде истакнута не само на улазу, већ и у позивима упућеним странкама. Међутим, не може се службенику на улазу дати дискреционо право да процењује понаособ.
Зашто је битно како изгледају државни службеници, судије, тужиоци, професори, па и грађани? Социолози и комуниколози слажу се да одећа шаље одговарајућу поруку – у конкретном случају подстиче поштовање државе и њених институција, али може и да симболизује друштвену класу, имовно стање, занимање…
Преко дрес-кода, компаније, банке или осигуравајућа друштва најчешће желе да пошаљу поруку о својој озбиљности, поузданости, дисциплини. Она нарочито важе за менаџмент – што виши ниво, тим је пожељнија тамнија одећа.
Да ли се таквим прописивањем начина облачења крше Уставом загарантована права грађана? Невена Фирст сматра да не. Исто сматра и социолог Далибор Петровић:
– Свака слобода подразумева и одговорност. Не постоји друштво у коме је слобода појединца апсолутна. Циљ норми је да се заштити институција, њено достојанство и озбиљност.
Далибор Петровић
Често се могу чути жалбе мушкараца да су правила за њих строжа него за жене, посебно лети када не могу да обуку бермуде. Петровић каже да панталоне симболизују свет одраслих и озбиљност. Зато је данас улазак у важна здања могућ једино у дугим панталонама.
– Образовне установе, као и послодавци, имају право да својим ђацима, односно запосленима, пропишу обавезна правила облачења. Важно је само да та правила буду јасна и прецизна, да сви заинтересовани с њима буду упознати и да се на све једнако примењују. Уколико неко из здравствених или верских разлога не може да испоштује дрес-код, та му се обавеза не може наметнути под претњом санкција, јер се крше Уставом зајемчена права – додаје Фирст.
ЛИБЕРАЛНЕ ДИПЛОМАТЕ
НОРМЕ се морају с времена на време редефинисати како се мења друштво, истиче Петровић. То, уосталом, показују примери Федерике Могерини, шефице европске дипломатије, која радо носи отворене сандале (у којима не бисте могли да уђете у српски парламент) или Џастина Трудоа, канадског премијера, који преферира чарапе с паткицама и лавовима. И албански премијер Еди Рама приликом најмање два сусрета са европским званичницима и Вучићем појавио се у – патикама.
