Почетна » Одржана трибина „Гари у огледалу – куда даље Нови Саде?“ у новосадском Радио Кафе-у

Одржана трибина „Гари у огледалу – куда даље Нови Саде?“ у новосадском Радио Кафе-у

Саопштење за јавност

од Жиг Инфо
0 коментар

У новосадском Радио кафеу одржана је трибина у организацији Новог Оптимизма „Гари у огледалу – куда даље Нови Саде?“ са циљем да се преиспитају позиције свих актера у протестним окупљањима на Шодрошу као и краткосежни али и дугосежни резултати грађанских побуна у Новом Саду.

Повод за разговор било је обележавање две године од почетка организованог отпора градњи Новог Сада на води артикулисаног у неформалној групи „Види, Гари, не може!“, али и актуелни протести због изградње моста на Дунаву на Шодрошу који је уједно и почетак спровођења наказног урбанистичког решења „Нови Сад на води“.

Учесници разговора су појединци који су били део протеста на Шодрошу од септембра 2020: музичар и стрип аутор Игор Лечић (Милан Дог); новинарка Бранка Опрановић; новинар и председник НУНС-а, Жељко Бодрожић; новинар и уредник портала Знаш Ти Зашто Игор Михаљевић; Бранислав Грубачки Гута, оснивач Новог Оптимизма. Разговор је водила репортерка Н1 Ксенија Павков.

Бранислав Грубачки рекао је да је сад време да се размишља о локалним и покрајинским изборима који су за годину, односно, две године, јер су се појавиле нове странке које су веома агилне у Новом Саду.

„Предстоје нам превирања. Нови Сад је у фокусу пресека разних интереса и потенцијалног урбанистичког злочина. Мислимо да је право време да се стави прст на чело да се види да ли је гари за пензију, да ли су нове метафоре у оптицају, постоји ли традиционални новосадски дух који оличава гари, где су млади људи у односу на те чињенице, где је остатак средње класе, шта она мисли и како мисли да превазиђе ове теме“ рекао је оснивач Новог Оптимизма.

Када је реч о младима Грубачки је поручио да су они ти који могу помоћи Новом Саду, и поручује им, тим младим људима који кампују на Шодрошу, да се организују, у странке или Покрете, и да је неопходно да се артикулишу у нешто што је способно да направи преврат, како би после тог преврата могли да буду квалитетна и кредибилна позиција.

Иако је пре две године слоган “Види, гари, не може” постао симбол борбе против тзв. пројекта “Нови Сад на води”, на трибини је оцењено како делује да ипак “гари може”, односно, да је почело “бетонирање” Шодроша.

Као један од највећих недостатака борбе против овог пројекта новинар Игор Михаљевић издваја недовољан број младих на Шодрошу. Како каже, “младима није дат довољан разлог да тамо дођу и није им уливена нада да се за то вреди борити“.

“Они би били тамо али им не пада на памет да дођу јер колико пута су до сада били извозани? Тај гари о коме причамо се прави 30 година. Сад немамо времена за то. Хајде да видимо како да анимирамо људе да дођу тамо. Активирајте младе, то је моја порука” навео је Михаљевић.

Он је истакао и да тренутно не постоји “толика” катастрофа да би се десила промена као што је то био случај у време Слободана Милошевића. Додаје да је сваки трећи становник Србије функционално неписмен и да не може да препозна манипулацију којој је свакодневно изложен, па стога и не чуди зашто на протестима нема више људи.

На положај младих осврнула се и модераторка трибине, новинарка Ксенија Павков која је рекла да су млађе генерације све конзервативније, и да је млађи свет све религиознији, као и да је друштво генерално постало религиозније, будући да су такве вредности уткане у школски систем.

Према њеним речима, једино новинари и активисти имају праве информација о томе шта се заправо дешава, али не и обични људи, који неретко нису заинтересовани за дневно-политичка дешавања.

Значајну кривицу за тренутно стање новинар и председник НУНС-а Жељко Бодрожић види у медијској блокади, али да је, осим тога, потребно бацити и Ново Светло на новосадског гарија који је од 2000. до 2016. године био „уљуљкан“.

„Сваки се гари провукао, помогао му је лигаш или демократа, а онда су дошли типови који су дошли на то плодно тле да направе помор. Искористили су оно што су њихови претходници, који су све то исто тихо радили, и упркос обећањима након 2000. године. Сада се гари пита, када је догорело до ноката, што је овај ту, ко с ким неће, ко је где, и цела та смеша резултат је тога да смо се кроз неколико година вратили на почетак“, нагласио је Бодрожић.

Новинарка Бранка Опрановић истиче да је крајње време да се почне “правити” гари и да са тим треба почети што пре, алудирајући да “такву децу треба стварати” и “припремати револуцију”, те сама борба мора имати два правца, онај који је присутан на Шодрошу, али и тихи, илегални.

„Зна се како се то ради, миц по миц па се за неко време, пет, десет, сто година дође до нечега. С бандом радикалском мораш радикално, рашчистиш, погледаш, ко коме предаје веронауку, грађанско, па питаш. Сад сви причамо и констатујемо ситуацију, Хајде да се договоримо о томе да видимо шта ће се радити, некакав план, а не само да констатујемо ситуацију“, додала је Опрановић.

За музичара и цртача стрипова Игора Лечића познатијег као Милан Дог, недостатак младих на протесту је последица њиховог “системског десничарања”. Клинци од 14-15 година са којима је недавно разговарао, додаје, су сви десничарски настројени.

“Они у дворишту мог гитарсте причају ко је већи војсковођа – Ратко Младић или Душан Силни. Питао сам једног клинца хоћеш да те научим да свираш гитару а он ме пита – а што? Друштво је наштимовано десничарски. Та деца не могу ни другачије да одрастају него десничарски. Ако не интервенишеш, они ће бити десничари”, наводи Лечић

Он сматра да се с децом не разговара довољно, због чега они онда изражавају хомофобне ставове иако не знају да објасне зашто мрзе геја. Сматра да су млади без сопствене воље и жеље принуђени да размишљају тако, кроз друштво, систем, веронауку.

“Тога се бојим. Тридесет година се бојим да та деце неће бити онаква какву ми очекујемо. Да ли за две године, када нам следе покрајински избори, имамо времена да направимо неку нову децу, мислим да је то немогуће…”, рекао је Лечић.

Из публике реч је добила и активсткиња Оливере Радовановић, и рекла је како прогнозе нису оптимистичне и како сви који улазе у ову борбу морају бити спремни на “последице” и “жртву”.

“Познајем Нови Сад, живим овде 70 година. Ово је провинција. Немојте о себи мислити превише добро. Све ово је резултат нашег провинцијализма”, истакла је она.

Додаје да је школство намерно сломљено, па овакво друштво може да се излечи ако иде корак по корак напред, свака генерација кроз тај корак може “кроз 150 година да направи неки помак”.

“Ово није оптимистично али је реално. Ја имам један сан – да сва та млада лица не буду бесна, да будемо уљудни, пристојни, да се латимо књиге и учимо, да се обраћамо једни другима са хвала, молим, изволите и како сте. Да Нови Сад буде град зеленила, град младих људи који имају перспективу да одгајају своју децу овде, а не да им поглед буде стално уперен преко границе. То је мој сан. Да ли је тај сан само мој, оптимистичан? А да ли смо ми спремни на жртве, погледајмо се у очи? Да ли смо спремни на жртве? Ја јесам”, закључила је Радовановић.

Реч је добила и новинарка и активисткиња Вера Шоти која се осврнула на тренутне протесте који се одвијају на Шодрошу.

“Седам дана Новосађани добијају батине од полиције. У недељу је једној девојци поломљен нос полицијским штитом. Активисти су хапшени. То мора бити окидач и иницијална каписла за револуцију. Тај сломљени нос, она бака Ружа која стоји испред кордона, пензионисани војни пилот и млади активисти који су ухапшени. Они ће мост саградити а ми морамо бити свесни последица и пронаћи ту иницијалну капислу за борбу”, изјавила је Шоти.

 

Можда ти се свиди

Оставите коментар