Ових дана сви смо заокупљени терористичким нападима у свету, предизборном кампањом у Србији и сва наша пажња усмерена је ка неким великим темама. Али, ево једне мале животне теме једног доктора из Србије, који је малим словама исписао оно што нам се пред очима дешава већ деценијама, а ми жмуримо.
„Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена.
Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи и као да проверава да ли ме види, одједном пита:
– Јеси ли ти добро?
Потврдих.
– Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.
Не разумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже.
Питам:
– Је ли хоћеш да ти напишем да си болесна?
– Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.
– Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.
– Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.
Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километра, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем.
– Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.
– Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.
Објашњавам јој да то не смем да напишем.
Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући“, пише лекар Добросав Никодиновић за лист “Политика”.
Сигурна сам да већина нас негде у неком српском селу има неког ко је стар и ко чека да га бар позовете. Колико пута често то радите? Када сте последњи пут обишли своје најмилије?
Када сте застали враћајући се са посла и помислили да је време да одете до села? И да ли сте помислили да је то можда последњи пут да их видите?
Е, зато што смо их оставили тамо негде, старе и немоћне, што их се сетимо само кад су славе и празници, зато нам и јесте овако.
Зато нас више интересује шта раде политичари у предизборној кампањи јер нам тобоже од тога зависи сутра…
А није тако јер нам сутра зависи од тога колико смо добрих дела урадили данас. Хоћемо ли дозволити да нас неко дозива на овакав начин? Или ћемо стићи прекасно?
Загледајте се мало у себе, уместо у телевизор, па ћете видети да ништа на овом свету није битно осим да на крају будете човек.
А син ове баке из Сопоћана треба да изађе у јавност и пљуне сам себи у лице…
Због свих добрих људи…
