Вања Ђурић и Жељко Вељковић о удруженим нападима на њих, друштвено-политичкој ситуацији у Србији, медијском стању, новинарској професији…
Новинарка Н1 Вања Ђурић и новинар Нове С Жељко Вељковић мета су хајке након што су на друштвеној мрежи X коментарисали видео-снимак наступа Павлине Радовановић, четрнаестогодишње девојчице из Ораховца, са Косова и Метохије, која је стекла широку популарност извођењем родољубивих песама.
Ђурић је на мрежи Икс написала: „Како је тако мала, а звучи као старамајка из косовског циклуса“, док је Вељковић прокоментарисао: „Општенародни повратак у средњи век.“ И ко на дугме, како је то приметио и сам Вељковић, почеле су увреде, етикетирање, као и претње. Функционери Српске напредне странке (СНС), режимски медији, али и поједини опозициони политичари подгревали су атмосферу у којој су Вељковић и Ђурић етикетирани као издајници, спочитавано им је да су Павлину вређали, а добили су и озбиљне претње.
Њих двоје говорећи за Досије НУНС-а одбацују тезе да су девојчицу вређали, те да је ситуација вештачки створена, а хајка покренута на нечији миг. Они истичу да је све плод вештачки створене ситуације, одбацују оптужбе да су девојчицу из Ораховца вређали, а са њима смо разговарали и о ситуацији на медијској сцени и у друштву.
Ђурић: Критика је овде замењена речју „пљување“
ДОСИЈЕ: Повукла си се са X. Планираш ли да се вратиш, разумеш ли оне који то доживљвају као повлачење пред насилницима?
ЂУРИЋ: Врло брзо након што су почеле да се нижу увреде постало је јасно да се прави спин од тога и да су реаговања на мој твит била у малој мери органска, а у великој мери је то била врло добро организована акција. Будући да се овде не ради о људима са којима може да се разговара аргументима, већ о организованим ботовима, закључила сам да је бесмислено да останем на тој мрежи и да покушавам нешто да им објасним, када им циљ није био да ми разговарамо, већ да се све конструише и да се организовано напада неко ко је део Н1 редакције. У том тренутку, када се све то интензивно дешавало, закључила сам да би останак на тој мрежи само послао поруку – ево изволите, мрцварите ме армијом ботова са којом нема разговора и којој ја не могу ништа. Онај ко је хтео да разговара и да заиста види о чему се ту ради, било му је јасно ибез додатних појашњења да никога нисам вређала, а посебно нисам никога напала, како је то представљено, нити ми је то икада била намера. С обзиром на то да је ова ситуација у потпуности оголила где живимо, ко и како реагује чак и на један бенигни твит о повратку на X ћу још да размислим.
ДОСИЈЕ: Мислиш ли да је новинарска заједница адекватно реаговала на ову хајку?
ЂУРИЋ: Мислим да заједница јесте адекватно одреаговала. Редакција Цензоловке одмах је дала простора и колеги Жељку Вељковићу и мени да објаснимо о чему се ту у ствари ради и колико ми је познато и они су пријављивали све претње које су стизале кроз коментаре на њихове текстове. И много им хвала на томе. Такође, огласио се и НУНС и скренуо пажњу на то да не смемо да трпимо прогон због изношења мишљења, које притом, нагласићу опет, никога не вређа и не угрожава. Осим тога, уз помоћ НУНС-а пријављене су претње као и особе које су ме прогониле након објављивања мог броја телефона на мрежи X. Било је прошле недеље још позива да дајем изјаве, да коментаришем овај случај, међутим, ја сам одлучила да у томе не учествујем, јер не желим да дајем толико значаја нечему што је, опет кажем, очигледно производ једне вештачки направљене ситуације. А и хтела сам да ми у фокусу опет буде посао и да наставим свој живот колико је могуће нормално.
ДОСИЈЕ: Колико је у оваквом друштву тешко бити новинар, неко ко ће критички сагледати стварност?
ЂУРИЋ: У овој земљи, у овом тренутку, односно сада већ више од десет година, откако је СНС на власти, врло је тешко бити новинар и врло је тешко објаснити грађанима да нам је посао да питамо, преиспитујемо и да имамо критички однос према онима који у наше име доносе одлуке и троше новац свих нас. Власт је годинама уназад, уз помоћ мноштва медија, посебно оних са националном покривеношћу, убеђивала и убедила део грађана да нико не сме да доводи у питање поступке носилаца јавних функција и да је онда сасвим легитимно нападати новинаре који то раде. Критика је овде одавно замењена речју „пљување“ и сваки пут када нешто доведеш у питање у тебе се упире прст као у некога ко пљује и мрзи своју земљу.
ДОСИЈЕ: Мислиш да те то јавно изношење ставова на мрежама може омети у новинарском послу?
ЂУРИЋ: Поново ћу да нагласим да ја нисам износила мишљење ни о тој девојчици, ни Косову, ни о томе како се Србија у свему томе поставља, мој твит је био на нивоу феномена, запажања и ништа више од тога. Ко ме је пратио могао је да уочи да никада нисам коментарисала политичаре, њихове поступке, процесе у Србији, нити сам учествовала у дебатама да ли нешто требало овако или онако, јер сам управо сматрала да није на мени да се тиме бавим. Да хоћу на тај начин да учествујем у политичком животу била бих аналитичарка или политичарка.
Вељковић: Новинарство – борба са притисцима, али и са самим собом
ДОСИЈЕ: Бојиш ли се да твој новинарски рад може да западне у сенку твојих објава на мрежи Икс?
ВЕЉКОВИЋ: Над свима нама који се овим послом данас у Србији бавимо постоји једна сенка. Сенка власти која је највећи део онога што су некад били медији увукла у помрчину потпуне контроле, док се још неколицина нас батрга у полумраку ограничених ресурса, кратког домета онога што радимо и суженог избора довољно куражних саговорника. Уз све то, кад покушамо нешто да питамо власт која прави ту сенку, одговора или нема или нису одговори, но вређање. Зато је бављење новинарством у Србији данас једно фрустрирајуће подвижништво. То је моје оправдање кад ме питају – шта ће ти те расправе на Твитеру. То је мој приватни налог, то су моји ставови и једино што може да баци сенку на оно што радим јесте кад се садржаји са приватног налога злонамерно извлаче из контекста, о државном трошку. Ал’ то већ није до мене, него до онога ко прави све сенке и помрчине у овој земљи.Напади, којима нисам изложен први пут, почињу и завршавају се на дугме и на њему је прст власти. Под тим истим прстом деведесетих је осим дугмета био и обарач.
ДОСИЈЕ: Мислиш да те то јавно изношење ставова на мрежама може омети у новинарском послу?
ВЕЉКОВИЋ: Имам ретку срећу да радим у програму који од првог дана држи до тога да објективност не значи непостојање става. Уосталом, Дневник почиње коментаром који свако од нас пише сам, а наставља се нашим причама које су и садржајем и трајањем опширније од стандарда информативног програма. Дакле, водећи рачуна да се држимо чињеница, не либимо се да ставове покажемо и у програму – па што бих онда ћутао на друштвеним мрежама на којима немам службене налоге, а приватне нам не може уређивати нико осим нас самих.
ДОСИЈЕ: Сведоци смо различитих етикета које су и Вама пришиване. Коме таква атмосфера одговора и какве то последица оставља на друштво?
ВЕЉКОВИЋ: Нек пришивају шта им воља, нек верује коме драго. И ми ту не можемо ништа. О девојчици из Ораховца коју сам наводно напао, нисам заправо написао ни реч. Увод од пре две-три године је после дела о српским злочинцима имао и део о српским жртвама, на Косову сам неко време живео, био сам, мислим, у сваком српском селу. Ал’ ето, док власт предаје последње мрвице присуства Србије на Косову, било је згодно да се неко други прогласи за издајника. Последице су ту, у виду етикета ни за зеру друкчијим од оних из злих децедесетих.
ДОСИЈЕ: Колико је у оваквом друштву тешко бити новинар, неко ко ће критички сагледати стварност?
ВЕЉКОВИЋ: Прво, мислим да је ово најлепши посао на свету који ти даје моћ да понекад макар једном човеку, макар мало поправиш нешто у животу. Зато не бих да кукам. Овај посао је и непрестана борба са притисцима који долазе са свих страна, али и борба са самим собом. Јер стално се преиспитујеш трудећи се да твоји ставови не угрозе објективност. То је тешко у овако поларизованом друштву и сасвим је могуће да понекад не успевамо да у том критичком сагледавању све до краја прецизно одмеримо. Но, за неко друкчије друштво морамо се борити, неће нам га нико поклонити.
Извор: Досије о медијима, Војин Радовановић
