Драгана Јанковић, мајка дечака Алексе који се убио због злостављања у школи, написала је потресно писмо поводом стравичног злочина код Зајечара, у коме је брутално силована и убијена мала Анђелија (3).
„Имала је свега три године, тамно кестењасте очи, лепу коврџаву косу. Анђелија…Стигла није ни да се поигра онако искрено ко дете луткама, крпицама, лоптама, убијена је… Имала је само три године, и прекинуто детињство. Могла је бити свака друга девојчица, мило невино биће нечија кћер, сестра, унука.
Могла је бити моја, твоја…. И када се суочиш са оваквом трагедијом, насиљем над беспомоћним дететом, не можеш остати нем. Дотакне те дубоко… На ивици си да помутиш разумом, а толико рањив већ, да не зацвилиш од боли и туге. Знам ста значи плакати за дететом!
Оживим тугу, разгалим рану, отворим срце да плаче. Плачем за Алексом годинама и сузама својим мајчинским молим да се дозовемо памети, не један, ни два, већ сви ми као родитељи.
Ово није вест, прича! Ово је затворен прозор једне собе, врата једне комоде са играчкама. Ово је упаковано сећање. Ово је затворен албум са фотографијама.
Ово је један живот, који је имао права да живи. И сва остала деца која су насиљем страдала, имала су права да живе. Алекса, Андјела, Александар, Вукашин, Тијана, Станко, Марија, Анђелија. Ни сама не знам како се осећам док имена пишем… Поражено!!!
Желим само да пустим глас који ћете чути,да вам оставим поруку на коју се осврните понекад. Не окрећи главу… погледај свој лик у огледалу и запитај се. Могу ли и ја несто да променим? Немој се молити Богу само за своје дете, моли се за сву децу. Саосећај туђи бол, не буди себичан! Не дозволи насиље, бори се. Чувај своје дете ко зеницу свог ока.
А мојим малим бескрајно лепим анђелима, успаванку, латице црвених ружа ко њихове године живота. Обасјај их светлошћу мира и спокоја, где нема туге. А ми!
Криви смо што смо допустили и допуштамо и даље да вас нема, и да за то су сви криви, а нико није крив, да неки шетају и осмехују се животу као да се ништа никада није догодило.
Зато нема предаје, одустајања. Правда за свако страдало дете. Мука и патња за сваког насилника. Суза сваком ко је заслужи.
А рана? Рана и туга су само моји. То ником не дам, са тим ћу заспати ја једног дана… Једног дана.
Драгана Јанковић, Алексина мама
(Недељник)
