Да се пита министар полиције, вероватно би сваки новинар који извештава са непријављеног или спонтаног протеста био проглашен за „организатора“ и ребнут казном од 100.000 до 150.000 динара. Колико год ово звучало сумануто, судови су прихватали баш такве полицијске пријаве.
Али нису оне поднете против сваког новинара. Погађате, циљане су против критичких, угледних и утицајних новинара у локалним срединама и стижу ових дана.
У питању је потпуно нова, за нас иновативна полицијска „вештина“ репресије и ометања новинара, у којој се користи Закон о јавном окупљању, члан 22 став 1 тачка 2, где се драконским казнама кажњавају организатори непријављеног скупа. Како? Тако што полиција, наравно незаконито, означи новинара као организатора, а прекршајни суд прихвати пријаву.
На десетине обичних грађана, активиста и новинара засути су, због учешћа у еколошким протестима у децембру прошле године, казнама од по 5.000 динара на основу Закона о безбедности саобраћаја на путевима.
Али за поједине, међу којима су и троје новинара из Сомбора и новинарка Мина Делић из Сенте, која је недавно добила позив на суд, изабране су репресивније казне – по Закону о јавном окупљању. Новинари такве мере виде као застрашивање и притисак на њихов рад.
Дарко Шпер, новинар Војвођанског истраживачко-аналитичког центра ВОИЦЕ и члан Управног одбора Независног друштва новинара Србије, каже за Цензоловку да су на мети „врло добри локални новинари, који су веома утицајни у срединама у којима раде и пишу“.
„Свакако је реч о некој врсти репресије. Мене изненађује то што ови људи нису добили оне фамозне прекршајне пријаве које су добијали и обични грађани на протестима, него им се прети овим високим казнама. Професионални новинар има обавезу да извештава са протеста. Био сам извештач са протеста у Новом Саду, када је неко мог сниматеља попрскао бибер-спрејом. И није било ни једног јединог полицајца да заштити новинара од напада силеџија који су изазвали инцидент на Мосту слободе. А овде, где је све протекло мирно, они налазе кривце међу новинарима. Очигледно је да портали за које ти новинари раде и који су критички према властима, а утицајни у локалној средини, тој власти толико сметају да стално измишљају нове методе којима покушавају да их омету. С друге стране, охрабрује ме да је реч о храбрим новинарима које то неће омести да наставе да раде“, каже Шпер за Цензоловку и додаје:
„Али то је све одузимање времена и исцрпљивање, зову вас колеге у знак солидарности, дајете интервјуе, идете на суд… Губите своје драгоцено време због глупости које вам је на врат натоварила држава поступајући супротно законима и кршећи сва начела која важе за новинарску професију. Не знам како би држава могла да се оправда за ово што сада чини.“
По директиви из централе МУП
У Комитету правника за људска права YУЦОМ кажу за Цензоловку да је Закон о јавном окупљању коришћен очигледно по директиви из центра МУП-а, да су циљани угледни, гласни појединци у малим срединама, који одбијају да ћуте, као и да је све то у супротности са међународним стандардима и правилима. Такође, таква пракса драконског кажњавања најпознатија је у Русији.
Новинари који су у малим, локалним срединама одбијали да ћуте, и активисти који су у малим градовима одбијали да трпе, као већина, и покоре се „ауторитетима“ специјално су нападнути. О томе за Цензоловку говори др Катарина Голубовић, председница YУЦОМ-а.
Полиција је селективно и „зналачки“ изабрала људе против којих је покренула поступке по основу Закона о јавном окупљању, члан 2 став 1 тачка 2. Њима је запрећена ригорознија казна (од 100.000 до 150.000 динара) него већини других, којима су, по Закону о безбедности саобраћаја на путевима, члан 333, масовно слате уплатнице са 5.000 динара казне, односно пола од тог износа ако плате одмах.
„Интересантно је како је полиција бирала против кога ће покренути поступке по основу Закона о јавном окупљању. То су биле особе које су у тим малим градовима, пре ових протеста, организовале и пријављивале одређене скупове, или су активисти, који су у локалној заједници препознати као покретачи промена, критика везаних за теме које су у јавном интересу. Бирани су људи који дижу глас у јавном интересу у својој локалној средини, било да је у питању екологија или, на пример, заштита јавних финансија. Говоримо о људима који одбијају да ћуте и врло су гласни у својим локалним срединама“, објашњава Катарина Голубовић.
ШПЕР: НОВИНАРСТВО И АКТИВИЗАМ НИСУ НЕСПОЈИВИ
Полиција је, рецимо, у случају троје новинара сомборског портала СОинфо.рс поднела пријаве по Закону о јавном окупљању и позивала их на информативне разговоре, под изговором да су у питању активисти, јер су своје објаве са протеста „шеровали“ на локалној активистичкој Фејсбук групи. Значи, нису новинари, него активисти, „закључила“ је полиција.
О томе да ли активизам, посебно када се тиче еколошких тема, и новинарство искључују једно друго води се велика полемика последњих година у свету. Полиција, у сваком случају, није позвана да одлучује о стварима из новинарске професије.
„Обично за себе кажем да сам и новинар и активиста. Да нисам извештавао са тих протеста, сигурно бих дошао да учествујем у њима. Не слажем се са онима који тврде да су активизам и новинарство неспојиви. Наравно, постоје границе. Колегама који су у својим срединама и активисти немам шта да замерим. Те средине у којима они раде треба да устану и бране новинаре којима се сада прети казнама, јер су они њихови светионици. Без њих не бисмо ни знали шта се све догађа у Сомбору, Суботици, Сенти…“, каже Дарко Шпер за Цензоловку.
Судови су били дужни да одбаце полицијске пријаве
По правилу, реч је о људима који су активни и на друштвеним мрежама и који „шерују“ различите догађаје у својим срединама. Полиција је позивање преко Фејсбука карактерисала као организовање и као доказ да нешто није спонтано, а кроз мониторинг друштвених мрежа долазила је до људи, које је онда гонила као организаторе, иако по истом том закону, где је дефинисано да је организатор неко ко припрема, позива и организује одређени скуп, није довољно да неко „шерује“ информацију да би био означен као организатор.
Катарина Голубовић тврди да је немогуће да су локалне полицијске станице самостално кренуле у такву врсту акције, јер она није уобичајена:
„Постојао је систем, централизована акција из централе МУП-а. Свакако је постојало неко интерно упутство, директива, како да се понаша полиција и према коме.“
„Проблематично је и то што су судови покретали прекршајне поступке, дакле уважавали и прихватали овакве полицијске захтеве. То није смело да се деси. Није ни требало да поступци пред судом почну, већ је суд морао да одбаци све те захтеве. Позитивно у целој овој причи је да су се људскоправашки адвокати организовали и дали подршку окривљенима. Већ имамо две првостепене ослобађајуће пресуде. Оне нису правноснажне и због тога о томе још нисмо обавестили јавност. Ове ослобађајуће пресуде уважавају разлоге да ’шеровање’ или чињеница да је био на неком непријављеном, спонтаном скупу, није довољна да се неко осуди по члану 22 став 1 тачка 2“, каже др Голубовић.
Она наглашава да нема разлике да ли се полиција тако понашала према активисти или према новинару.
„Нису смели тако да се понашају ни према коме, а нарочито не према новинару, који има обавезу да поштује туђе људско и уставно право на обавештеност. Новинари би, као и грађански активисти, морали да буду привилеговани. Тим пре, јер су слата обавештења да се организују протести, који имају легалан и легитиман циљ, уз назнаку да су протести мирни. То је апсолутно довољно да сваки грађанин, а камоли активиста и новинар, буде заштићен од било какве врсте одмазде, а сходно међународним прописима“, истиче др Голубовић.
Кршење међународних стандарда и прописа по угледу на Русију
Она објашњава да наш Закон о јавном окупљању не прати међународне стандарде и прописе који кажу да полиција мора да обезбеди мирне скупове, ма како се они косили са другим законима, попут Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Полиција је, заправо, била дужна да, пре свега, заштити и обезбеди скуп. Знамо да полиција то није радила и често ни новинаре ни мирне демонстранте није заштитила од напада разноразних хулиганских група.
„У Русији има највише примера овакве праксе са ригорозним кажњавањем на основу прекршајних пријава за учешће у протестима. Поступање наше полиције у складу је, очигледно, са руским стандардима и у нескладу са међународним, европским стандардима и праксом. Највише ригорозних прекршајних кажњавања имамо у Русији. Јасни су стандарди Савета Европе и смернице ОЕБС-а за јавна окупљања, а постоје и оцене и препорука УН ка Србији, да ове одредбе, на основу којих је полиција гањала људе, нису у складу са међународним стандардима“, каже председница YУЦОМ-а.
Не зна се тачно колико поступака је покренуто по Закону о јавном окупљању, јер YУЦОМ није имао времена да „пешке“, од сваког од 67 судова у Србији тражи те податке, али се из Мапе напада на бранитеље људских права на сајту YУЦОМ-а види да су покретани поступци против више људи у мањим градовима – од Сомбора, Кикинде, преко Чачка, Аранђеловца, Ковина, Ниша, Новог Пазара…
Занимљиво је и да су протести били у новембру и децембру 2021. године, од јануара су почели да стижу први позиви на суд, а прве ослобађајуће пресуде су ипак стигле после избора.
Ни у НУНС-у немају тачне и комплетне податке о овој репресији над новинарима који су извештавали са еколошких протеста у децембру. Марија Бабић, адвокатица НУНС-а, каже за Цензоловку да су прикупљени подаци које су пронашли у медијима и од малобројних новинара који су се удружењу директно обратили за помоћ.
„Верујемо да то није коначан број и да таквих случајева има још. НУНС се још у децембру прошле године обратио МУП-у дописом, где смо истакли да сматрамо да је то озбиљан притисак на новинаре и медијске раднике и да су на тај начин показали апсолутно неразумевање за новинарски посао и извештавање јавности о догађајима од јавног интереса. Знамо да је у одређеном броју случајева МУП, како су нам новинари рекли, повукао прекршајне налоге, међутим, ни после толико времена ми нисмо добили званичан одговор од МУП-а на та питања. Како се у последње време појављују нови случајеви, односно новинари и медијски радници добијају позиве за прекршајни суд, НУНС ће ово питање поново званично покренути пред представницима МУП-а“, каже адвокатица Бабић за Цензоловку.
Нису прекршајне пријаве и претње драконским казнама према новинарима једина репресија и незаконито понашање којима је полиција прибегла током зимских еколошких протеста. НУНС је забележио да су полицајци долазили и у куће појединих новинара у Врању, Нишу, Јагодини и Новом Саду, да би их онемогућили у послу и претили им да не иду на протесте, а позивани су у полицијске станице под сумњом да су организатори. Овакво полицијско понашање тек треба испитати и санкционисати. Напори да се то уради морали би бити снажнији. Они не смеју да се забораве.
