Демонстрације у неколико градова Србије, пре свега у Београду, показале су на делу како изгледају резултати вишегодишње кампање против независних медија, оптуживаних од стране врха власти да су непријатељи државе и страни плаћеници. Према евиденцији Удружења новинара Србије, нападнуто је 28 новинара, сниматеља и фото-репортера, од којих је половина повређена.
Нападали су их, вређали, одгуривали, разбијали им главе, онемогућавали им рад и демонстранти и полиција. Али они су и даље били ту, на лицу места, покушавајући да грађанима покажу шта се заиста догађа на најнасилнијим протестима у новијој историји Србије.
Поред директних напада на новинаре и сниматеље, били су и колатерална штета каменица бачених на полицију које су „пронашле“ пут до глава неких од њих. Многи су се нагутали сузавца, који је углавном бацала полиција.
Сниматељ Ал Џазире Тарек Ани пратио је ко зна које по реду демонстрације у каријери. У једном тренутку, док су припремали укључење на Теразијама, како снимак показује, чули су се узвици: „Бежи, бре, с том камером! Шта снимаш?“ Након тога – ударац, нечије ноге у кадру и мрак.
„На свим таквим демонстрацијама можеш то да очекујеш. Од 2000. године чини ми се да смо чешће мета демонстраната него полиције. Наравно, било је и напада полиција, али последњих година мој је утисак да се више треба пазити демонстраната, који су бесни из разних разлога. Тог дана када смо нападнути, ми смо изашли на Теразије да урадимо уживо укључење у вести. Чуо сам неку групицу када је била петнаестак метара од нас. Викали су ка нама и ту сам већ кренуо уназад како бих се склонио. Један од њих ми је шутнуо камеру из руку. У том тренутку гледао сам где се налазим ја, где је новинарка, ко је око нас и да ли имамо где да бежимо“, присећа се Тарек Ани.
Узани прозор у свет
Уколико сте желели да се информишете о томе шта се дешава на улицама Београда и других градова током демонстрација, то сте могли да урадите на малом броју телевизијских канала, који се на прсте једне руке могу пребројати, све и да вам недостаје који прст.
Није могла да се не примети разлика у извештавању Телевизије Н1 у односу на све што су емитовале телевизије са националном фреквенцијом, под строгом контролом власти. Снимци камермана Н1 били су један од ретких директних увида у дешавања на улицама Београда – трудили су се да покрију све аспекте демонстрација, да догађај прикажу из различитих углова.
Један од оних који су тих дана били на улици и камером бележили шта се дешава био је и Александар Цвркотић, сниматељ Н1. Како каже за Цензоловку, када двадесетак година радите у медијима који су међу најобјективнијим у Србији, онда се навикнете да на терену добијате похвале, али и критике. Те критике понекад прерасту у претњу, а претња у физички контакт. Срећом, током најбурније вечери протеста, и поред доживљених непријатности, ова екипа Н1 није физички нападнута.
„Неколико пута су нас неки демонстранти повишеним гласом упућивали да се склонимо од улаза Скупштине и да их не снимамо, одгуривали су и нас и наше камере. Мислим да је то било пре свега из страха да би снимци могли да буду употребљени као доказ у случају правног поступка и да у том моменту није било битно из ког смо медија. Када су видели из које смо куће, неки су нас називали издајницима, страним плаћеницима… Тада смо гледали да се склонимо, како ситуација не би ескалирала. Срећом, на оваквим скуповима, где немају сви присутни заједнички политички став, често се нађу и грађани који су вам наклоњени, који вас заштите, што свакако утиче на то да се осећате безбедније“, прича Цвркотић.
Током извештавања са демонстрација, најризичније је било када је први пут бачен сузавац. Тада је на степеништу испред главног улаза у Скупштину педесетак демонстраната потрчало ка њему и новинарки. Једва су успели да се склоне.
Велики број новинара и сниматеља који су повређени током демонстрација показује колико лако они постају „глинени голубови“, каже Цвркотић.
МОБИЛНИ ТЕЛЕФОНИ ЗАМЕНИЛИ КАМЕРЕ ЛОКАЛНИХ ТЕЛЕВИЗИЈА
Иако је највећи број повређених грађана и медијских радника забележен на демонстрацијама у Београду, протести су се одржавали и у другим градовима у Србији, а најмасовнији су били у Новом Саду и Нишу.
Изостанак локалних телевизија које би пратиле дешавања на градским улицама надокнађивали су новинари локалних независних портала. Сате материјала, уз пренос уживо на друштвеним мрежама, пре свега на Фејсбуку, снимили су репортери Јужних вести у Нишу и портала 021.рс у Новом Саду.
Како су практично били једини који су на тај начин пратили дешавања у свом граду, оба медија су забележила и вишемилионске прегледе снимака на Фејсбуку.
Новинарка Јужних вести Јована Адамовић за Цензоловку каже да су на локалу камере мобилних телефона замениле телевизијске камере, јер тамо где није било новинара телевизија, били су репортери овог нишког портала. То је прави начин да независни медији искористе предности друштвених мрежа, мисли Адамовић, али такав начин извештавања не треба да замени локалне телевизије које живе од новца грађана, а не информишу их. Истовремено, независни медији једва преживљавају, а раде свој посао у интересу грађана.
„Седиште једне од телевизија је на централном тргу у Нишу, где углавном почињу сви протести, али њихове камере и новинари су у редакцији уместо на улици. Посебно ме забрињава то што и ове године готово да није било њихових извештаја са протеста, али зато нису изостали прилози о томе како Српска напредна странка, чије је седиште било једино под видљивом заштитом полиције и жандармерије, осуђује вандализам на протестима. Из њихових прилога Нишлије знају да је било вандализма, како су то назвали, да владајућа странка то осуђује, али не и шта се заправо догодило на улицама и зашто људи протестују. Ми смо, са друге стране, и кроз те преносе уживо, али и праћењем протеста на сајту ‘из минута у минут’ и на Твитеру извештавали о свему што се у Нишу дешавало тих дана“, наводи наша саговорница.
Нешто безбеднији у оваквим ситуацијама јесу новинари који извештавају ослањајући се на мобилно новинарство и мобилне телефоне, јер су мање упадљиви, мисли Јована Адамовић.
„Осим првог протеста, који је био и најмасовнији и на ком су нападнуте колеге са РТС-а које су извештавале са протеста, није било већих инцидената, па се ја ни у једном тренутку нисам осећала угрожено. Ипак, било је ситуација да, осим тог напада на екипу јавног сервиса, демонстранти скандирају екипи неких телевизија које се и у Нишу сматрају режимским, а да, с друге стране, у укључењу уживо колега са Н1, подрже овај медији. Нас је из Јужних вести сваког дана било више на терену, трудили смо се да ту могућност уживо преноса на Фејсбуку искористимо да пренесемо сва дешавања са терена и мислим да онлајн медији треба то да раде, јер публика то добро прихвата, поготово када нема локалних телевизија које би о томе извештавале“, закључује Јована Адамовић, новинарка Јужних вести.
Ани: Медији по дефиницији лоши
Тарек Ани мисли да је израз „глинени голубови“ прејак, пошто на таквим догађајима постоји један слој људи „којем су сви криви за све и који ће онда да нападну камермана, новинара или новинарку“.
„Маса њих неће разликовати то да ли ти имаш камеру или фото-апарат, али та маса која напада некога је прилично бесловесна“, каже Ани.
Камерман Ал Џазире протесте прати већ четврт века и примећује разлике у третману новинара:
„Некада си могао да кажеш да си из одређеног медија, у зависности од тога каквом догађају присуствујеш, и да те људи оставе на миру. На пример, на демонстрацијама 1996/97. знало се да си могао да кажеш да радиш за неки западни медиј или Студио Б, за који сам ја тада радио, и све би било океј. Ако си на неким демонстрацијама где се окупе социјалисти, онда би рекао да радиш за грчки медиј и опет би те оставили на миру. Данас те димензије нема, њих то не занима. Медији су по дефиницији лоши.“
Процена ризика
Број повређених новинара, сниматеља и фото-репортера показује да је извештавање о протестима било опасно и да је ваљало непрестано процењивати где је граница до које може да се иде.
„Искусан сниматељ се неће залетети било где без претходне процене ризика, а поготово неће довести у опасност своје колеге. Можда то са стране изгледа стихијски, али велики број показатеља морате да узмете у обзир у веома кратком времену и тада треба да донесете одлуку о наредним поступцима. Наравно да је слика битна јер зато сте ту, али у таквим околностима размишљате пре свега о безбедности. Грешка у процени је могућа, али преглед целокупне ситуације не смете да занемарите ниједног момента. Док новинар у својој глави барата великим бројем информација које добија и које треба да пренесе гледаоцима, сниматељ визуелно прати догађај и та два аспекта се допуњују и чине тимски рад без ког овакве приче не би имале такву снагу“, објашњава Цвркотић.
Његов колега Тарек Ани каже да у кризним ситуацијама води рачуна о новинару са којим ради, о себи, али и о слици коју ће пренети.
„Имаш то увек у глави и онда гледаш да, када се приближаваш нечему што би можда могло да постане опасно, водиш рачуна о томе да си довољно близу да имаш слику, али и довољно удаљен од неког догађаја како би могао на време да се повучеш или побегнеш. Правиш баланс између тих ствари, како бисте и ти и новинар били океј. Јако је битно да се познајеш добро са новинаром са којим излазиш на терен и да функционишете као тим, јер без тога нема ништа. Сада има доста младих новинара, који немају баш велико искуство у праћењу демонстрација, немају представу да би нешто рискантно могло да се догоди. Кад год видим полицију са штитовима, мени није свеједно, јер знам да може свашта да се догоди“, наводи Ани.
И Цвркотић и Ани указују на то да су озбиљни медији, одмах након прве вечери када је испаљиван сузавац, набавили потребну опрему како би заштитили своје запослене. Цвркотић указује и на то да се на почетку није очекивао такав расплет догађаја, да је све мирно почело, али да је та мала „неспремност“ заправо допринела да се реалније дочара атмосфера са београдских улица под сузавцем.
Кулминација прогона
Медији су одувек били на удару оних којима не одговара да истина дође до јавности. Напади на новинарску професију су последњих неколико година све учесталији, такав се барем стиче утисак, а да је то са разлогом показују и извештаји Репортера без граница.
„Свакако да јавне, пре свега политичке личности носе велики део одговорности по питању односа грађана према медијским радницима на терену. Дугогодишња кампања против независних и објективних информативних кућа доводи до тога да њихови запослени на улици постану лаке мете појединих агресивних, фрустрираних, инструисаних особа. Доказ да је то последица кампање, а не личног става, налазим у томе што многи грађани прате ријалити програме на националним фреквенцијама, иако такви програми, по мишљењу стручњака, разарају културу и морал друштва. Али они радије опасност по државу виде у истини коју износе независни медији“, поручује Цвркотић.
Зоран Стрика Цензоловка
