У Србији је јуче 64.000 првака село у школске клупе. Први дан школе одувек је код најмлађих ђака и њихових родитеља, изазивао бурне и помешане емоције и заузимао посебно место у сећању – и то је оно што се не мења. Међутим, промене у односу родитеља и деце према школи, које је условило друштво и владајући систем, у последњих 10, 20 и више година, све су изражајније и, по свему судећи, не иду у добром смеру.
Просветна институција протеклих деценија пролази кроз транзитни период који оставља последице, пре свега на ученицима.
Радост, узбуђење, нервоза, страх, обузели су све родитеље чија су деца данас први пут села у школске клупе, а како је то изгледало некад?
“Па осећања су била иста. Тешко да могу да се сетим свих детаља, али увек је присутан осећај поноса, као и неверице, да је дете толико порасло. Деца не капирају шта им се дешава, тек касније схвате где су дошли. Међутим, родитељи знају и у складу са тим треба да се понашају. Када је моје старије дете, пре 20 година уписало школу, сви смо били некако опуштенији него данас. Деца су била другачија, али и школа. Данас опет имам првака после толико година и разлике су евидентне”, прича Милош Поповић из Новог Београда, чији је млађи син јутрос први пут сео у школску клупу, а старији већ спрема испите на факултету.
Ђаци прваци су цео дан у школи, немају концентрацију, размажени су и очекује се да њихове прохтеве испуњавају учитељи, а то не иде тако.
„Сад имају телефоне, а немају концентрацију“
“Припадне ми мука кад помислим да ће цео дан бити у школи. Радим од девет ујутру, значи морам рано да га оставим у боравку, а има часове поподне, од 14 сати, и онда је у школи дословно цео дан. Плашим се како ће да развије однос према обавезама и како ће се концентрисати, јер деца су данас пре поласка у школу увелико на телефонима, неспособна да се фокусирају“, сматра Милош.
Са старијим сином, сећа се он, није било тих проблема.
„Његова генерација је слободно време проводила напољу, а клинци су сад од друге, треће године, на интернету. Такође, живе под стакленим звоном, родитељи их возе у школу, сачекују испред дворишта, што је раније било незамисливо. Деца су размажена, самосталност је мисаона именица, а своје хирове из куће преносе на часове”.
Од односа родитеља према школи, зависи како ће дете прихватити, поштовати и гледати на установу која треба да му током осам година пружи образовање, васпитање, дружење и заштиту.
“Под стресом сам већ данима. Морам да признам да сам попила и један биљни лекић за смирење. Посао ми је такав да пратим шта се у школама дешава и како се ствари мењају, па сам зато ваљда толико нервозна. Колико год је систем урушен, а просвета деградирана, родитељи морају да дају свој максимум, али многи се уопште не труде”, прича Сања Радовановић из Крњаче, мама једног првачића.
Свечана одећа за свечани дан
Првог дана школе довели смо дете у новој одећи, сређено до те мере да нас је питао: Идемо ли на свадбу?
“Супруг и ја смо такође били у лепој одећи и на тај начин дали смо детету до знања да поштујемо установу у коју креће, да од нас нешто научи. Међутим, велики број родитеља дошли су у јапанкама и шортсевима као за плажу, са све кесама из продавнице, без икаквог односа према првом дану школе. Некада су за полазак у школу сви били свечано обучени, јер су поштовали институцију и јер је тај дан био важан за целу породицу”, каже Сања.
Стрес од поласка детета у школу, данас је, нажалост, појачан и бригом за безбедност.
“Трудим се да не размишљам о безбедности и о томе шта све у школи може да се догоди. Морам да признам да ми је лакнуло кад сам видела два школска полицајца поред дворишта. Некада су деца ишла сама од школе до куће и обрнуто, без бојазни да ће им се нешто десити. Било је и раније свађа, туча, али не у тој мери као данас. Сада учитељица изведе све прваке у двориште и остаје са њима док родитељи не дођу, док су некада сами ишли кући, нико није морао да их чека”, прича ова мама.
И врапци већ знају да су школе дефицитарне особљем, недостају учитељи, наставници, а закон им је максимално ограничио овлашћења у односу са децом.
“Тужно је што се наставници данас плаше појединих ученика. Не могу да их избаце са часа, дају јединицу из владања, деца су разуларена, а просветни радници малобројни, незадовољни условима рада и платама. То резултира равондушношћу, па их ничему и не уче, а многи су и нестручни, запослени само да се испуни квота. Оцене се поклањају, а деца излазе из школа као неисписане табле. Некада је учитељ био поштована личност, имао је ауторитет пред родитељима и ученицима”, прича Ненад Домазетић, отац близанаца, дечака и девојчице, који су данас кренули у школу.
Луксузно опремање за школу – под обавезно
Корупција, прљавштина и непоштовање, слика су школе у Србији, сматра овај тата.
“Све иде преко везе и договора, од уџбеника за које лобирају одређени издавачи до оцена. И увек је важно ко је чији тата! Деца данас вуку 10 кила књига и опреме на леђима свакога дана, јер систем не може свима да обезбеди ормариће. Тоалети су неопремљени, немају папир, сапун, убрусе. Супруга је ћеркицу данима обучавала како да користи тоалет у школи, који је сигурно прљав, да не навуче неку инфекцију”, прича Ненад.
Такође, родитељска несигурност при поласку детета у први разред, данас се прво огледа у припреми за школу, која “удара по џепу”.
Док су некада готово сва деца 1. септембра улазила у учионицу у новим патикама, што је било уобичајено, да сви могу себи да их приуште, данас родитељи масовно подижу кредите како би обукли ђака првака.
“Деца у првом разреду не праве разлику у одећи, обући, за то су родитељи криви. Стварају им комплексе и уче их да ‘одело чини човека’. Код основаца је већ све материјализовано, најважније је ко има које патике, мобилни и слично. Имамо неколико пријатеља, који су подигли кредит да дете опреме за школу”, каже Милица Јованчевић (35) са Вождовца, мама девојчице која је данас села у школску клупу.
Оставити дете на чување просветној установи, из које ће кроз осам година изаћи спреман/спремна за даље, озбиљније животне кораке, више, нажалост, није тако сигурно.
Лепота поласка у први разред у Србији је дебело осакаћена. Пољуљано је поверење родитеља у школу, у безбедност, знање, па и васпитање које су деца некад стицала слушајући учитеље. Међутим, док систем и друштво просвети не врате изгубљено достојанство и неприкосновени ауторитет, образовање ће, заједно са нашом децом, изгледа, тонути све дубље.
Polazak u školu Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs
Ана Марковић Нова
