Новац Српске православне цркве, која годишње заради и до 140 милиона евра, владике попут искусних бизнисмена улажу у нове бизнис пројекте.
Зарада се улаже у хотеле, винарије, пољопривредну производњу, туризам… што српске владике сврстава у ред највећих инвеститора.
Процењује се да су епископи последњих година уложили неколико стотина милиона евра у објекте који немају црквену намену.
Да Црква позитивно послује обеледанио је једино митрополит Амфилохије, који не крије да новац верника не држи на епархијском рачуну, већ улагањем настоји да га оплоди.
Ова митрополија, по писању црногорске штампе, последњих година уложила је много више новца у изградњу туристичких објеката него црногорска држава.
Амфилохије каже да то није грех.
– То што Црква гради станове и води хотеле је бизнис митрополије, у славу Бога, а на добро народа – каже митрополит.
За разлику од Амфилохија, друге владике не желе да коментаришу своје бизнис подухвате.
Процењује се да боље стојећа епархија годишње може да заради око пет милиона ева, од чега је већи део кеш. Владика одлучује где ће завршити тај новац.
Верски аналитичар Живица Туцић каже да су по црквеном закону епархије те које убирају приходе.
– Свака епархија мора четири одсто својих прихода да издвоји за црквени апарат Патријаршије. Главни приходи епархија су од продаје свећа, али последњих година и од економија које развијају. Део новца издваја се и за градњу објеката који нису у служби богослужења, а о томе би одлуке требало да доносе епархијски одбори који треба да контролишу токове новца. Међутим, у пракси то нико не контролише – каже Туцић.
Немања Ненадић из организације „Транспарентност Србија“ каже да контрола токова новца, укључујући и новац Цркве, мора да постоји.
– У супротном се отвара ризик за корупцију и сиву економију. То могу да буду злоупотребе самих људи који раде у тој организацији и имају овлашћења да управљају средствима којима Црква располаже – каже Ненадић.
Живица Туцић верује да корупције има и у Цркви, али да то не треба генерализовати.
– Касе неких епархија су пуне, али има и оних које су празне и чији свештеници не могу да зараде за живот јер им се плата исплаћује од обреда. Такав је случај са парохијама у Тимочкој епархији, али и Рашко-призренској. Нису Црква само богате владике, већ и сиромашни свештеници – наглашава Туцић.
Овакву поделу потврђује и неготински свештеник Драгослав Глишић.
– Имам петоро деце. Служим у Тимочкој епархији. Та села су пуста и не можете од обреда да прехраните породицу. Месечно зарађујем 5.000 динара – каже Глишић.
Попу само од обреда 16.000 евра годишње
Према сазнањима „Блица“, београдски свештеник који у својој парохији има око 200 домаћинстава само од верских обреда може годишње да заради 16.000 евра.
– Тај новац није мали и због тога се већина свештеника бори да свој радни век проведе у великом граду и парохији. Поред тог новца, постоје и други приходи који се у црквама у великим градовима могу зарадити. Ту се пре свега ради о прилозима верника који дневно могу да износе и око 50.000 динара. Када су верски празници у питању, прилози се утростручују. Део тог новца треба да иде у седиште епархије, али се ти приходи увек умањују, односно део заврши и у џеповима свештеника – објашњава за наш лист свештеник Д. М. из Београда.
Он каже да владика утврђује колико свака парохија мора да унесе у епархијску касу.
– За нашу цркву је то 12.000 евра месечно. Ранијих година било је мање, али након што је владика спровео контролу и утврдио да парох крије део зараде, подигао нам је епархијску таксу за 3.000 евра – каже наш саговорник.
Поред тога, свака црква има и своје донаторе, који увећавају приходе.
– Они, да би добили плочицу донатора која стоји у цркви, дају огромне суме. Ради се о бизнисменима, али и такозваним контроверзним бизнисменима. Наша црква је 2013. тако добила 600.000 евра – каже саговорник „Блица“.
Слађана Вукашиновић Блиц
