Србија према речима председника није у стању да води рачуна о отпаду. Вођство Француске у преради отпада може бити добро решење али захтева и друге промене, попут повећања примарне селекције у комуналном сектору и боље сарадње са домаћим рециклерима.
Да су Французима намењен управљање отпадом председник Србије Александар Вучић је најавио пролетос, приликом посете колеги у Паризу, када је рекао да Србија нема капацитета за управљањем отпадом.
„Србија није у стању да управља тим системима због чега се ту отвара доста простора за француске компаније“, најавио је председник Вучић у априлу.
Није то први пут да председник признаје како Србија није у стању да управља нечим, па макар то били и недавно изграђени фудбалски стадиони чије се функционално одржавање наметнуло као непремостив проблем. Ако су стадиони проблем, онда шта се може рећи за отпадне воде, којих у Србији не мањка.
Пола милијарде евра за нови покушај
Према подацима Закона о потврђивању анкеса споразума Србије и Француске о сарадњи у области споровођења приоритетних пројеката, који се налази на сајту парламент.орг, пола милијарде евра је опредељено за израдњу фабрике за прешичшћавање отпадних вода у Београду.
За допринос развоју инфраструктуре и управљању отпадним водма у Великом Селу намењено је 476.000.000 односно 551.000.000 евра у зависности од тога да ли је пројекат ускалђен са европском таксономијом која се односи на стандард одрживости, наведено је у Закону.
Подсећмо, француска компанија Веолија управља спалионицом оптада у Винчи, коју је узела под конецесију на 30 година.
Када се говори о преради отпадних вода, у питању је пројекат започет осамдесетих година прошлог века. Постројење је требало требало да реши прераду 80 одсто отпадних вода из града. Последњи радови десили су се 2012. године када је „кртица“ прокопала шест километара тунела.
Иначе, садашњи министар грађевинарства а тадашњи градски менаџер и помоћник градоначелника Горана Весића је 2015. године обећао да ће „Београд до 2020. године трајно решити проблем канализације и отпадних вода“.
Фабрика је најављивана још неколико пута, а последње процене су биле да ће фабрика у Београду бити готова 2025. (Ана Брнабић као премјерка) и 2029. године (Горан Весић као министар).
Током 2023. године Министарство грађевине, саобраћаја и инфраструктуре покренуло је процедуру измене и допуне Закона о комуналним делатностима, који је на кратко био објављен на сајту Народне скупштине, да би убрзо након избора био враћен на поновну дораду.
Како за портал Н1 каже стручњакиња за управљање отпадом Кристина Цвејанов, оно што је најинтересантнија допуна у овом Закона је она којом се уређује комунална делатност у Републици Србији јесте увођење института „националног управљача„.
Очекује се да поново буде у скупштинској процедури, а предлог можете да видите овде.
„Национални управљач је правно лице које је Влада изабрала у складу са законом којим се уређује јавно-приватно партнерство и концесије, а по пренетом овлашћењу јединице локалне самоуправе на Владу“, каже Цвејанов за Н1.
Сходно томе оставља се питање да ли ова измена закона може да се доведе у везу са изјавом председника Вучића након званичне посете Француској у априлу „да је Србији потребна сарадња са бројним француским компанијама, посебно са компанијама за изградњу депонија и управљање отпадом, јер, како је објаснио, Србија није у стању да управља тим системима због чега се ту отвара доста простора за француске компаније“?
У Европској унији је, како наводи Цвејанов, уобичајено је да се управљање појединим токовима отпада попут амбалаже, електричне и електронске опреме, гума поверава организацијама продужене одговорности произвођача.
„Наш Закон о амбалажи и амбалажном отпаду их дефинише као ‘оператере система управљања амбалажним отпадом’, а њихова примарна улога је да наплаћују еколошке таксе/накнаде од компанија које су им оснивачи и клијенти и та средства улажу у сакупљање отпада насталог након распакивања или употребе производа који су у систему продужене одговорности произвођача”, објашњава она.
У Србији је регистровано осам оператера система, који омогућавају финансирање комплексне мреже сакупљача амбалажног отпада.
Ојачати домаће оператере
Међутим, како наводи Цвејанов, овај систем и сами оператери основани од стране привредних субјеката, иако по Закону имају одговорност да омогуће сакупљање и рециклажу комуналног амбалажног отпада, немају реалну моћ да натерају јединице локалне самоуправе и комунална предузећа да унапреде своје пословање и омогуће одвојено сакупљање комуналног отпада како би исти било могуће употребити или за добијање производа или за добијање енергије.
Обећања: По Вучићу свако село и град већ имају канализацију
Да канализација није обећавана само Београђанима, показао је председник Александар Вучић. Он је августа 2019. године у обраћању грађанима најавио издвајање три милијарде евра и обећао да ће свако село и сваки град у Србији имати канализацију и чисту пијаћу воду за четири или пет година.
„Резултат је слабо развијен систем примарне селекције у Србији и велике количине амбалажног отпада које су уместо у постројењима за рециклажу или енергетски третман завршиле на депонијама“, указује Цвејанов.
Говорећи о водамама, у Србији тренутно вода из 70 одсто насеља и 80 одсто укупних отпадних вода у канализацији немају обезбеђен третман.
Према количини испуштених отпадних вода, највише се испушта у слив реке Дунав од чега се пречишћава мање од шест одсто. Србија се са пречишћених 14,7 одсто отпадних вода, са најмање секундарним третманом пречишћавања, на самом зачељу листе европских земаља. Од Србије мању количину отпадних вода пречишћава једино Малта, а просек чланица Европске уније (ЕУ) износи 80,8 одсто, наведено је у билтену организације НАЛЕД.
Цвејанов истиче податак да се годишње у Србији произведе и у животну средину одложи преко 60 милиона тона отпада, од чега више од 90% чини рударски отпад и отпад из термоелектрана и остале индустрије.
Верује се да је за националног управљача виђена “Веолија” (Веолиа), француска компанија која је већ дужи низ година активна у Србији у области отпадних вода, а од недавно је Веолијино постројење за енергетски третман комуналног отпада, или како се колоквијално каже – спалионица, у Винчи. Овај уговор номинално вреди око 500 милиона евра, а према тврдњама дела опозиције, сакрио је право задужење које према њима износи 38 милиона годишње, односно 1,1, милијарди евра.
„С обзиром да се ради о компанији која има 170 година искуства у пружању комуналних услуга у области отпадних вода, отпада и енергије, знање и искуство пословања у Мађарској и Србијији и јаку подршку Владе Француске и кредиторских институција без сумње је Веолија најозбиљнији кандидат за будућег националног управљача – концесионара“, уверена је и Цвејанов.
Одбрана националних интереса
Цвејанов сматра да је проналажење баланса између ефикасног управљања отпадом и отпадним водама и одрживих трошкова за локалне самоуправе, привреду и грађане представљати највећи изазов, а да је његово савладавању уједно и одбрана националних интереса.
„Најгора опција је да добијемо српску услугу, по европским ценама. Било би добро да увођење института ‘националног управљача’ прати даље усаглашавање закона у области управљања отпадом, постављање стимулативних циљева и унапређење постојећих финансијских механизама, попут примене продужене одговорности произвођача, али и увођење нових као што су таксе за депоновање“, наводи Цвејанов.
Она каже да током овог процесу треба сагледавати и интересе постојеће индустрије отпада у које спадају приватне сакупљачке фирме, складиштари, транспортери, рециклери, који сакупе и годишње прераде преко 300 хиљада тона амбалажног, електричног, електронског отпада, гума, укључујући и неформалне сакупљачи који у значајној мери обезбеђују сировине за домаће рециклере и помажу да вредни отпади не заврше на депонији.
Већа прерада отпада је импреатив
Подизање капацитета И примена ЕУ стандарда у управљању отпадом није ни за једну нову чланицу ЕУ био лак пут, па неће ни за Србију. Да и у самој ЕУ не иде све како треба кад је управљање отпадом у питању, сведочи и вест да ниједна земља чланица неће испунити обавезне циљеве за рециклажу и поновно искоришћење отпада, због чега ће Бриселу плаћати високе пенале.
„Кад је Француска у питању проблем је достизање ЕУ циља за рециклажу и припрему за поновну употребу комуналног отпада од 55%. Зато не треба очекивати чуда, резултати неће зависити само од будућег националног управљача већ и од способности државе да подстакне даљи развој постојеће индустрије отпада, помогне јој да се прилагоди новим стандардима и законским решењима и омогући јој да прерађује веће количине отпада са домаћег тржишта, јер управо због недостатка примарне селекције у комуналном сектору, рециклери неопасног отпада су принуђени да увозе отпад“, наводи Цвејанов
Shutterstock/ilustracija
П. В. П. Н1
