У пољу код Иђоша се пре две године изгубио радиоактивни део чије је зрачење могло да доведе у опасност становнике овог места. Оно што ће након тога уследити, до сада није било познато јавности. ЦИНС доноси причу о томе.
Био је 4. јун 2021. и сунце је тако пржило да су двојица радника скинула своје комбинезоне и заштитне шлемове. Налазили су се у пољу у непосредној близини Иђоша. Пред њима се пружала непрегледна војвођанска равница.
Радослав Миљковић и његов тридесет година млађи колега Радомир Стехлик, проверавали су да ли су цеви гасовода оштећене. Наизменично су из скаламерије попут металне кутије „забацивали“ сајлу у канал, као да пецају рибе на сувом. На врху сајле, уместо удице налазила се камера. Она може да, баш као рендген апарат, кроз земљу сними у ком су стању цеви.
Апарат у себи има део који је радиоактиван, па због опасности на посао углавном иду један старији и један млађи радник. Радослав каже да је Радомира чувао као да му је син.
Све је изгледало као још један обичан радни дан, али онда је Радослав чуо нешто као када каменчић упадне у воду. Знао је да су у опасности.
„Бежи, Раде!“, викнуо је старији колега.
Из апарата је испао мали део, величине зрна пшенице. Његова величина је могла да завара јер је тај део био радиоактиван и због тога јако опасан. Мање дозе зрачења могу да доведу до мучнине, главобоље и грознице, али веће оштећују органе, могу да изазову рак, па и смрт.
Отишли су у фирму за коју су радили и одатле позвали Директорат за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије и Институт за нуклеарне науке Винча.
Речено им је да се врате и обезбеде терен, а да ће они доћи сутра. Такође је обојици наложено да не мрдају са места где им је радиоактивни део испао.
Ноћ су провели у колима. Сан им није долазио на очи.
Дан касније: Потрага за зрном пшенице у пољу
Рано ујутру у Иђош је стигла екипа за санацију из Директората и Винчине лабораторије Заштита.
Радиоактивно зрно је било у каналу дубине око метар, прекривено блатом. Превише ситно да би се знало где је тачно или да се извуче, а да се неко не озрачи.
Радослав се присећа да је идеја оператера из Винче била да ту и остане.
„Баци се парче олова, остави се ту“, објашњава Радослав. „Тако би на површини земље радијација била нула. Крај приче.“
Међутим, како Радослав каже, представник Директората, инспектор Владимир Јањић, тражио је да се извор ископа. Документација до које је Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) дошао показује да Јањић у том тренутку није имао положен испит за инспектора.
Из Директората су рекли да је поред Јањића на терену био и њихов директор и још један инспектор, као и да би остављање извора ту било нелегално и у „супротности са принципима сигурног управљања радиоактивним отпадом“.
Багер је забректао и металном кашиком захватио већу количину земље. Уместо решења, дошло се до новог проблема. Извор је сад био на отвореном па је повећана опасност да се прошири радијација.
Дошла је полиција, ватрогасци, али и још људи из Винче али зрно није могло да се безбедно извади. Уследила је промена тактике. Идеја је била да радиоактивни извор пронађу у грумену земље и да га потом заједно са њим спакују у заштитни контејнер. Два сата касније, једини резултат био је то да су радници Винче били озрачени.
Стало се са послом.
За Радослава и Радомира била је то још једна ноћ пуна неизвесности проведена на седишту аутомобила.
Два дана касније: Извор у кутију, кутија у комби, комби на багер
Нова екипа из Винче сатима је покушавала да пронађе радиоактивни извор. Блато помешано са травом се стврдло и више није могло да се копа лопатама, па је био потребан нови план.
Овог пута решили су да се ископа грумен земље у којем се налази радиоактивни део, који би се потом ставио у металну кутију обложену оловом. Та заштитна кутија би се убацила у Винчин комби који би напослетку извор пребацио до Београда.
Када су кренули да раде овако, схватили су да заштитна кутија ипак не би могла да заштити возача комбија од зрачења.
И онда им је синуло: да се цео комби, у ком је метална кутија с извором, натовари на камион који има приколицу. Дакле, попут руске бабушке, радиоактивни део у грумен земље, грумен земље у кутију, кутија у комби, комби на камион.
Радници Винче више нису желели да учествују у оваквој акцији јер су већ примили велике дозе зрачења, наводи се у извештају Директората до ког је дошао ЦИНС. Један од њих је само полицајцу дао у руке кључеве од комбија и екипа из Винче се спаковала и отишла.
„То је као кад би доктор рекао ’ево ти мој скалпел, па ти сад опериши како знаш’. То је одговорност директора Лабораторије“, каже некадашњи директор у Винчи Јагош Раичевић.
Марија Шљивић-Ивановић која је на челу ове лабораторије није желела да говори за ЦИНС.
Прошао је још један дан. Радиоактивни извор је и те ноћи остао на пољу, баш као и двојица радника.
Три дана касније: Акција без Винче
Сат откуцава, дани пролазе, а проблем и даље није био решен. Без Винче на терену било је потребно смислити шта даље.
Ујутро је одржан састанак представника Директората и фирме код које су радници били запослени.
Одустали су од операције Бабушка и договорили да се извор ипак извуче из земље, а онда пребаци у контејнер у који се и иначе овакви извори чувају.
„Из тог блата се по 200 грама земље вадило и стављало у кофе у којима се се носи бетон“, објашњава Радослав. „Пратило се на апаратима који очитавају зрачење. ‘У овој није, у овој није… у овој јесте, склањај се.’ (…) Тако је одрађен посао.“
Контејнер је потом смештен у Винчин комби, па је уз полицијску и ватрогасну пратњу, спроведен до привременог складишта приватне фирме у Пиносави.
Јагош Раичевић сматра да није смело тако.
„Тај извор који је извађен из блата спада у радиоактивни отпад. Сав радиоактивни отпад мора да оде у јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (НОС) које се нигде у извештају не помиње.“
Не само то – радници овог предузећа могли су да помогну и у проналажењу извора, пошто за то имају дозволу. Ипак, нико из Директората их није звао. Извори са којима је причао ЦИНС тврде да су директори ове две институције били у сукобу.
Из Директората кажу да радиоактивни извор није ни третиран као отпад јер није оштећен. У одговору који смо добили од њих, одговорност за то што није контактиран НОС пребацују на фирму за коју су Радослав и његов колега радили.
Радиоактивни извор је у Пиносаву стигао у вечерњим часовима. Иако је прича са извором ту завршена, за Радослава је проблем тек настао.
Две године касније: Озраченост и забрана рада
Мештани Иђоша, до чијих кућа од места догађаја дели пар минута хода, нису имали појма шта се дешава у њиховој близини.
Новинарке ЦИНС-а су посетиле Иђош почетком ове године, али житељи са којима смо причали за ово нису знали. Један од комшија је за губитак извора чуо, али не од надлежних. Цео догађај остао је скривен од јавности до недавно, када је Инсајдер известио о губитку извора и озраченим радницима.
Радослава смо нашли у његовој кући у близини Ниша. Он је живописан човек, који док прича о овој потрази радиоактивне игле у пласту сена, озбиљно чкиљи изнад наочара за вид које му прекривају готово пола лица. Иако је у кући, са главе не скида плаву вунену капу.
Тај петак када се све ово догодило био је његов последњи радни дан са радиоактивним изворима.
Радници који раде са зрачењем на терену носе уређаје који мере да ли су у току рада озрачени. Јасно је одређено колику дозу смеју да приме – у просеку 20 милисиверта годишње, али никада више од 50 за годину.
У извештају Директората пише да је Радославов апарат очитао чак 962 милисиверта. Његов млађи колега је, по папирима, примио око пола те дозе. И даље много више него што је дозвољено.
Међутим друга документација и Радослављеве изјаве показују да примљене дозе нису толико високе.
Он на пример каже да су уређаји остали закачени за радна одела која су они због врућине скинули.
„Када радимо за НИС, нема кратких рукава, мораш бити у радном делу, шлем горе. Нека је плус 40, радна блуза мора бити са вама. Али после пет сати, нема надзора, нема никог… Ми то бацимо. Много је вруће.“
Након налаза из јуна који су споменути у извештају, Радослав је имао још један преглед у октобру. Докторка Желмира Илић, субспецијалисткиња радиолошке заштите, је ове налазе анализирала за ЦИНС и каже да се примећује велико побољшање које њој није логично.
„Не видим да неко може тако брзо да се опорави. У тим годинама не иде тако брзо. То би ишло код 19-годишњака.“
Радослав је добио забрану за рад у зони зрачења на пет година. Није остао без посла у фирми, само сада ради с другим машинама и не излаже се зрачењу. После свега је, ипак, разочаран.
„Коме ви дајете забрану, оном ко вас је спасао? Рекао сам им ја то више пута.“
Тврди и да неке информације из званичног извештаја нису тачне, а неке су изостављене. Због тога му је посебно криво.
„Ја ово радим годинама. Оператер сам један, нема већег нивоа. (…) И кад имам такав сертификат, а неко ме прави на будалу, тера ме да урадим нешто скроз наопако и како не ваља…Опасне омашке. И ко је крив? Ја сам крив.“
Мистериозни тракториста
У једном тренутку, док су покушавали да реше проблем са радиоактивним извором, радници на терену су помоћ затражили и од трактористе који је туда пролазио. Он је требало да помери бетонску цев дугу око два метра која би као баријера пружила бар делимичну заштиту од зрачења.
Foto cins prinskrin
Теодора Ћурчић Цинс
