Александра Станковић из Ниша у потрази је за својим биолошким родитељима и како каже неће одустати док их не нађе, а спремна је да се суочи са истином ма каква она била.
„Ја никада нећу стати са потрагом за биолошким родитељима јер желим да знам своје порекло, каква год да је истина ја ћу је поднети. Имам породицу, децу и желим да знам да ли имам браћу, сестре, да ли они имају браћу сестре, свет је мали“, навела је Станковић која је рођена 4. јула 1977 године у Нишу, и која је касније и усвојена.
Она наводи да ће јој бити тешко јер зна шта сам све пропустила, али шта је пропустила њена мајка.
„Њој је било ускраћено да се оствари у улози мајке и гледа одрастање свог детета, а то је велики губитак. Биће ми тешко, али биће ми и драго и сада су ми осећања помешана“, искрена је Станковић.
Њен случај је јединствен јер сумња да је отета по рођењу, па се за помоћ обратила и Удружењу за истину и правду о бебама. Међутим, свима који су усвојени, и за то сазнају, жеља је да открију своји идентитет, али зашто нису у биолошкој породици.
Посебни саветник министра за рад Драган Вулевић каже да је таква реакција сасвим нормална и уобичајена.
„За свакога од нас је нормално да трагамо за своји инденитетом, да знамо ко смо, али и зашто смо остављени. Одговори на та питања ко сам и зашто нису супротстављени усвојењу. Уопште нису супротстављени у односу на релацију усвојитељ- усвоијеник, чак и појачавају везу јер се ствара изузетно поверење и разумевање и изузетна емоционална размена“, навео је Вулевић.
Вулевић је објаснио да усвојитељи пролазе посебну припрему у оквиру које уче када и како да саопште детету да је усвојено, што је изузетно важан сегмент у утврђивању опште подобности за усвојење.
„Општа подобност за усвојење је дефинисана породичним законом. Потребно је да усвојитељи нису лишени родитељског права, радне способности, да не буде болести које могу штетно да утичу, да нису осуђивани за кривична дела из области брака и породице…Након тога следи други део процењивања опште подобности – пролазе кроз процену стручњака органа старатељства и то тима који сачињавају психолог, педагог, социјали радник и правник. Свако са своје стране обрађује потенцијалне усвојитеље и утврђује да ли поседују релевантне карактеристике да могу задовољити потребе детета без родитељског старања“, наводи Вулевић.
Према његовим речима, у Србији има 250 малишана који могу бити усвојени.
„Од тог броја 26 је смештено на адаптациони период, а за око 70 малишана већ годину дана не можемо да нађемо усвојитеља јер нема заитересованих и одлучено је да се примени међудржавно усвојење“, навео је Вулевић.
