Почетна » ПРАВОСУДНО ПРОЛЕЋЕ: Узаврели духови у правосуђу

ПРАВОСУДНО ПРОЛЕЋЕ: Узаврели духови у правосуђу

од Други Пишу
0 коментар

И поред ноторне чињенице да је тужилаштво када су у питању политичке афере, „постојано у свом непостојању“, иступи у јавности тужитељки Јасмине Пауновић, Бојане Савовић, Милене Божовић и Јелене Стеванчевић иду у прилог тези да у правосуђу кува

Cogito, ergo sum! – још увек ми из гимназијских дана одзвањају речи мог професора филозофије који је своје ученике, од којих су неки постали судије, адвокати и тужиоци, учио шта је слобода. Памтим и данас како је зборио тај мудри учитељ: „Ученици моји, једино аутономан човек може слободно мислити, па самим тим и постојати!“ Затим је знао додати понешто и од Фрома: „Важно је бити (човек прим. аут.), а не само постојати!“ Причао нам је да је за то потребно много учења и рада на себи, јер са слободом иде и одговорност.

На факултету сам дознао да је он изговорене речи посудио од Ренеа Декарта, филозофа рационалисте и оснивача картезијанског покрета у 18. веку, а који се заједно са просветитељским покретом супротстављао хришћанским догмама. На крилима те борбе за слободу против „средњовековног мрака“, а коју су пре њих водили Галилеј, Коперник, Ђордано Бруно и многи други слободномислећи људи тога доба, израсла је још једна нововековна идеја, и то она Монтескјеова о трихотомној подели власти на законодавну, извршну и судску. Наиме, он је у свом чувеном делу О духу закона које је, пре свега, прожето принципом људске слободе као највишим принципом, писао како владу треба поставити тако да нико не треба да се плаши другог, чиме је у битном ударио у саме темеље монархистичког апсолутизма и у великој мери утицао на уставе многих модерних држава. Па тако данас видимо многобројне уставотворце, инспирисане Монтескјеовим духом да три гране власти треба да стоје у односу равнотеже и међусобног проверавања, с тим да се у земљама либерално-демократског поретка посебно наглашава да је судска власт независна.

Зато је отпор важан, јер Стефановић и њему слични својим понашањем заправо шаљу поруку осталим јавним тужиоцима да их чека „елегантно склањање из предмета“ или друге подесне мере за неподобне уколико буду „таласали“

Дакле, судска власт – попут римске богиње Иуститие са теразијама и мачем у руци, те повезом на очима, треба независно да мери законитост и правилност понашања егзекутиве. Но, да би то у стварности заиста и могла чинити, основни предуслов је њено фактичко, а не само формално постојање. Отуд, горе помињана Декартова крилатица, данас у српском правосуђу значи противстајање набујалој извршној власти. И доиста, док настају ови редови, мало-помало, из сваког кута неког тужилачког и судског кабинета, помаља се прамичак светла да осветли прилике које владају у судској грани власти, истовремено указујући и на шире друштвене прилике. Можда у правосуђу ври неко „правосудно пролеће“ или су то само појединачни трзаји успаваног џина који чека да га неко други пробуди из дубоког зимског сна. Видећемо, али поставља се питање да ли се оно само може изборити да буде власт, међ другим властима или оно то само не може учинити без помоћи грађана.

Нема организованог криминала ако није у спрези са државом

Међу последњим примерима „унутрашње борбе“ који говоре у прилог „правосудног пролећа“ јесте иступање судије Милимира Лукића, судије Апелационог суда у Београду, који је управо за овај недељник у свом ауторском тексту храбро искорачио из, ипак, једног комфора који нуди његова позиција, цртајући како би тужилаштво поводом једне од низа афера које гуше ово друштво требало да ради свој посао. Премда је, руку на срце, у конкретном случају питање да ли евентуално не жели или је онемогућено да га ради?

Укратко ћу подсетити да је уважени судија у свом тексту широј, али и општој јавности упутио неколико порука, од којих је најважнија она да „организовани криминал има разарајући учинак по институције једне земље, те да је он опасан по грађане, њихову безбедност, здравље и имовину…“, пружајући за ту тврдњу примере конкретних земаља, наводећи да су „поједине земље Латинске Америке доживеле економски колапс због учинка који иза себе оставља ова пошаст, а делови Италије су личили на ратну зону у тренуцима када су одлучили да му се супротставе“. Сетимо се само како су у обрачуну са италијанском мафијом прошли њени најистакнутији борци – судије Борсалино и Фалконе, те чињенице да се уплашени и анестезирани италијански народ, посебно на Сицилији и југу Италије, пробудио и охрабрио тек после њихове тешке и трагичне смрти. Запитајмо се онда, искрено, је ли то потребно и код нас да се догоди да би се коначно освестили, те ухватили укоштац са нараслим организованим криминалом који се храни корупцијом?

Судија Лукић нас сада добронамерно упозорава како после не би било касно, додајући и то да нема организованог криминала ако он није у спрези са државом, поучно подсећајући на наш пример из релативно блиске прошлости, те трагично искуство ове земље којој су убили премијера. Дакако је поучна та историјска паралела са трагично настрадалим премијером Зораном Ђинђићем и другима, где је и држава окрвавила своје руке, те факат да поново израста нека Сцила и Харибда, које уколико не буде било институција, неће имати ко да попут Одисеја обезглави. Хисториа магистра витае ест!, или ништа нисмо научили из своје историје, па ћемо морати поново да је учимо. Искрено се надам да нећемо.

Још једно питање које се поставља јесте како ћемо се изборити са свеприсутном корупцијом у друштву, ако суштински јавнотужилачка организација која треба да буде вођ те борбе није самостална, а поготово ако то нису сами тужиоци. Уосталом, још давно је неко рекао како нема самосталности уколико нема унутрашње слободе. Са друге стране, и поред ноторне чињенице да је тужилаштво када су у питању тзв. политичке афере традиционално „постојано у свом непостојању“, иступи у јавности тужитељки Јасмине Пауновић, Бојане Савовић, Милене Божовић и Јелене Стеванчевић иду у прилог тези да у правосуђу кува, те да је на сцени буђење правосудног пролећа. Наравно, ту не треба заборавити ни пионире у борби за другачије тужилаштво – најистакнутије представнике Удружења тужилаца Србије, о чему у последње време сведоче бројни напади и на њих, и то од стране оних који су за конзервацију стања у јавнотужилачкој организацији ради очувања својих привилегија. Сви они, као и писац ових редова, због својих либералних ставова и уверења да је могуће постојање другачијег тужилаштва које треба да одговори изазову времена, постали су проскрибовани.

Стаљинистичке методе за кажњавање тужилаца

Иначе, интервју тужитељке Стеванчевић за Радар само је још једна потврда тога да се у овом тренутку међу тужилачком елитом води сукоб између два наратива – конзервативног и либералног. Управо је Стеванчевић, одбијајући да пред судом заступа оптужни предлог против полицијског инспектора Милана Исакова који је учествовао у откривању Јовањице, и још двојице полицајаца, осетила тај сукоб на својој кожи, где је у њеном случају експонент тог статуса quo ante  Ненад Стефановић – виши јавни тужилац у Београду. И није то први пут да Стефановић, користећи конзервативне, готово стаљинистичке методе, дисциплинује и кажњава тужиоце, али оно што је добро у свему томе јесте то што се све више људи у јавном тужилаштву одупире томе.

Најпре користећи институционалне механизме, о чему је и говорила тужитељка Стеванчевић, па када они као у њеном случају закажу, услед неадекватне реакције Повереника за самосталност, али и других органа у оквиру самог јавног тужилаштва, најпосле се обраћају јавности. Последњи у низу примера узаврелости духова у правосуђу је тај где су јавни тужиоци Тужилаштва за ратне злочине, и то њих седморо од укупно десеторо, на колегијуму тог тужилаштва дали негативно мишљење руководиоцу Снежани Станојковић, а поводом поступка за избор главног јавног тужиоца, указујући на њене пропусте у раду који су по њиховом мишљењу довели до девастирања Тужилаштва за ратне злочине. Уједно, то је снажна порука јачању јавнотужилачких колектива и подстрек даљој борби за еманципацију тужилачког индивидуума.

Како ћемо се изборити са свеприсутном корупцијом у друштву, ако суштински јавнотужилачка организација која треба да буде вођа те борбе није самостална, а поготово ако то нису сами тужиоци

Ерго, зато је отпор важан, јер Стефановић и њему слични својим понашањем заправо шаљу поруку осталим јавним тужиоцима да их чека „елегантно склањање из предмета“ или друге подесне мере за неподобне уколико буду „таласали“. Проузрокујући тиме реакцију тужитељке Стеванчевић, али и осталих колега који су стали у заштиту своје самосталности и интегритета, они су нехотице учинили да се бакља слободе подигне тако високо да могу за њима да крену друге, а посебно млађе колеге. И да, слажем се са колегиницом која је на крају свог разговора са новинарком нагласила како је лично очекивала много више од рецентне Уставне и законодавне реформе, јер су моја очекивања вероватно била још и већа од њених, али се не бих сложио са њом да је реформа пала на првом испиту.

Напротив, налазим да је нормативни оквир створио услове који су додатно допринели њеном, али и оглашавању других колега у јавности – проширивањем тзв. функционалног имунитета јавних тужилаца, а ту је и горе споменуто негативно мишљење колегијума јавних тужилаца Тужилаштва за ратне злочине – новим Законом о јавном тужилаштву установљена је обавеза Високог савета тужилаштва да прибави мишљење колегијума о кандидату на изборима за главног јавног тужиоца. Па ипак, хроничан недостатак суштинске имплементације регула из Устава и закона, те чињеница да су највећи бенифицијари реформе управо они појединци који су били њени највећи противници, а сада су кочничари, даје за право колегиници Стеванчевић да буде песимистична, иако објективно гледајући њен искорак буди оптимизам. И не само њен, већ и свакога ко жели професионално да ради свој посао.

Монтескје у помињаном делу говори како је основ једног закона заправо култура једног народа, односно да из његових устаљених образаца понашања проистичу и писани закони који треба да очувају поредак ствари. Отуд су искораци „пролећара“ важни, јер слобода, када почне да пушта корење, биљка је која брзо расте. А све што расте, хтело би да расте, нека расте, и треба да расте! Све што цвета хтело би да цвета, нека цвета, и треба да цвета!…Живети, живети, лепо је живети! Чувеним речима из дечје пресмице Душка Радовића придодао бих и -слободно мислити!

Beograd 10.10.2018 Nenad Stefanovic, Udruzenja sudija i tuzilaca Srbije, Ras foto Goran Srdanov

Предраг Миловановић   Радар

Можда ти се свиди

Оставите коментар