Откривајући криминалне и коруптивне радње одређених актера, истраживачки новинари на директан начин помажу полицији, тужилаштву, Агенцији за спречавање корупције, ревизорској и другим инситуцијама у земљи. Они све доказе објављују у својим радовима, али чини се да то најчешће није довољно да би поменуте институције предузеле даље кораке из своје надлежности. На крају, труд може бити награђен неком наградом за истраживачко новинарство, али и понеком СЛАПП тужбом, ако се неки актери, поменути у истраживању, нађу увређеним. И поред тога, новинари настављају са својим радом иако понекад изгледа бесмислено.
Уколико јавни тужилац примети у јавном простору нешто што указује на сумњу у извршење неког кривичног дела или прекршаја он би такве наводе требало да провери.
Будући да свакодневно имамо поплаву информација, тужилац ипак мора пажљиво да анализира и селектује шта је то што би могло да га води ка томе да отвори предмет поводом писања и извештавања медија, притом узимајући у обзир кредибилитет медија који је информацију објавио.
У Србији има одличних истраживачких новинара који прилично олакшавају посао тужиоцима. Међутим, не примећујемо да се тужилаштво по службеној дужности оглашава у вези новинарских открића.
О томе зашто тужилаштво „ћути“ на новинарска открића разговарали смо са јавним тужиоцем Предрагом Миловановићем.
„У нашој земљи постоји традиционална осетљивост тужилаштва на политичке предмете у којима су актери јавни доносиоци одлука, при чему то нису искључиво само они који су на власти. Дакле, неретко се „оћути“ и за неке од учесника са друге стране спектра – политичке опоненте, привреднике или џет-сет елиту која је на неки начин повезана са властима. Претпостављам да је то због тога што је у ћутању сигурност, па смо зато дошли у ситуацију да новинари и то понајвише они који се баве истраживачким новинарством, раде посао тужилаца, што заиста није њихова улога“, каже за НУНС Предраг Миловановић.
Он додаје да, чак и када тужилац одлучи да провери новинарске написе, често наилази на препреке којих у новинарству нема. На пример, новинару ће неки грађанин открити одређене детаље неког шкакљивог догађаја, али када се појави у својству сведока, тада он почиње да се нећка, повлачи и на крају одустаје.
„Наиме, он је свестан да када дође пред тужиоца, да ће све што каже бити забележено у записник, након чега то евентуално може бити коришћено у даљем току поступка. Са том спознајом људи се најчешће повлаче, јер се боје за своју безбедност и сигурност, јер сумњају да ће тужилаштво или било која друга институција моћи да их заштити. Отуд је то основна разлика, што је вама (новинарима, прим. аут), који можете да сачувате и заштите ваш извор, омогућено да на један лакши начин дођете до доказног материјала, него тужиоцу који користи полицију или друге државне органе, будући да људи баш и нису сарадљиви. За то је добрано крива и општа атмосфера у друштву у коме се од стране владајућих елита креира неповерење у рад институција. Са друге стране, тужиоцу је лакше да користећи своје законске прераготиве прибави материјалне доказе. Додуше, та врста препрека је тужилаштву у политички осетљивијим предметима понекад непремостива”, објашњава Миловановић.
Како каже, за охрабрење је потребно да се промени, не само формалноправни оквир, него и фактички.
„Стварност мора да добије другачије обрисе. На првом месту, и наши суграђани морају више да вреднују независност као вредност, јер она није установљена због самих судија и тужилаца, него понајвише због њих самих. Носиоци правосудних функција су ти који треба да их заштите од самовоље државе и да обезбеде поштовање њихових индивидуалних права и слобода. Затим, потребни су нам професионалнији медији, пошто они творе критичко јавно мњење. Зашто? Зато што вас од свакојаких центара моћи, напослетку, штити критичка јавност. Нажалост, управо је то оно чега у овом тренутку највише недостаје у Србији. Па ипак, иако је мањинска, она расте, захваљући људима и организацијама који покушавају да допру до свести што већег броја људи“, наводи наш саговорник.
Када тужилаштво не реагује, кривичне пријаве подносе други јавни актери
БИРН је прошле године објавио текст под насловом „Лажиране исплате, фиктивна предавања: Како су милиони евра за угрожене завршили у туђим џеповима“ који је добио награду „Дејан Анстасијевић“ за истраживачко новинарство, коју додељује Независно удружење новинара Србије. БИРН и Грађанске иницијативе су током двогодишњег истраживања открили мрежу фантомских организација које су извлачиле милионе из буџета путем јавних конкурса намењених младима, породицама и женама. Према писању БИРН-а, у томе су им помагали запослени у органима који су додељивали новац за пројекте.
Будући да данима након објављивања текста није било реакције тужилаштва, Комитет правника за људска права (Јуком) поднео је кривичне пријаве због извлачења више милиона евра на конкурсима Министарства за бригу о породици и демографију. Кривична пријава је поднета у новембру прошле године, али још увек нема информација о току поступка.
НУНС је послао упит Тужилаштву за организовани криминал, како бисмо проверили докле се стигло у поступку по кривичној пријави коју је Јуком поднео, али до објављивања текста одговор нисмо добили.
Када је у питању трајање читавог процеса, Миловановић каже да предистражни поступак нема временски лимит.
„Оно чиме сте објективно ограничени јесу рокови релативне и апсолутне застарелости кривичног гоњења. Они зависе од тога које кривично дело се окривљеном ставља на терет, односно од запрећене казне. Уобичајено је да тужилац у предистражном поступку постави радну хипотезу крећући од најтежег облика неког кривичног дела, али како прикупљате доказе и утврђујете правно релевантне чињенице, то вам се потенцијално сужава простор да бисте на крају видели са чим располажете, јер од тога зависи одлука о даљем току поступка. Стога, јако је важно да тужилац, имајући у виду рокове застарелости кривичног прогона, објективно и реално постави случај на прави колосек, како не би изгубио драгоцено време у слепој улици“, објашњава јавни тужилац.
БИРН-ово истраживање је само једно у низу, а поводом којег је јавност захтевала од тужилаштва да се огласи.
Пре неколико месеци телевизија Н1 објавила је прилог о „пресељавању“ мештана из Мале Крсне на општину Вождовац. Неке опозиционе странке су у вези тога поднеле кривичне пријаве Вишем јавном тужилаштву у Београду, али оне су одбачене.
Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) објавио је текст, уз видео и аудио доказе, о кол центру Српске напредне странке. И у овом случају чекало се да опозициони политичари поднесу кривичне пријаве, док је организација Транспарентност поднела пријаву Агенцији за спречавање корупције. Слично као и у претходним случајевима, ништа конкретно се није десило ни овде. Повереник за заштиту података о личности је рекао да нема основа за реакцију, Агенција за спречавање корупције је одлучила да не покрене поступак против напредњака, а Више јавно тужилаштво је „пребацило лопту“ Градској и Републичкој изборној комисији.
Када сумирамо ове афере чини се да институције у Србији постоје како би оправдале свако деловање власти и оних група које су на неки начин повезане са њима.
Али има доста примера када су институције једноставно игнорисале новинарска открића и указивање јавности на нелегалне радње, попут случаја „Савамала“, лажних диплома, колапса у ЕПС-у, дивље градње, злоупотреба приликом трговине оружјем…
Наш саговорник наводи да је у интересу сваке демократске власти да се афере не продубљују, него да се институционално реше.
„Наш јавни простор је контаминиран свим и свачим. Један део Србије види и чује нешто, а други не. Кидањем комуникације између различитих друштвених група тешко се може функционисати у модерним друштвима, зато што се тиме стварају социјална жаришта за сукобе. Отуд, када бисмо имали објективније, слободније и професионалније медије, те да имате могућност да видите и чујете све, па да можете сами да закључујете, онда ни једној власти не би одговарало да иде из афере у аферу, него би у њиховом интересу било да се оне институционално решавају. Афере би тада снижавале рејтинге. Супротно томе, уместо да на њих институције ставе тачку, ми смо дошли у ситуацију да пропуштањем реаговања на афере стављамо три тачкице, очекујући да ће их појести зуб времена. Просто смо се нашли у зачараном кругу у коме нема довољно критичке јавности која би на изборима казнила поједине политичаре због својих непочинстава и корупције. Но, то не значи да треба одустати од борбе за правну државу и владавину права. То је идеал слободе коме морамо стремити, а из беочуга ћемо изаћи само гласношћу, јединственим и непоколебљивим фронтом и солидарношћу“, закључује јавни тужилац Предраг Миловановић.
Фото Нунс
Ивана Крагуљ Нунс
