Преподобни Прохор Пчињски (почетак XI века – 1067.) Прохор Пчињски рођен је почетком XI века од побожних родитеља Јована и Ане, који живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Дуго су Јован и Ана желели деце, али нису их могли имати, те усрдно се молећи Богу и дајући милостиње сиротињи, у старости благослови их Господ сином, којем дадоше име Прохор. У осмој години Прохора родитељи дадоше да учи књиге у чеми је веома напредовао и радовао своје родитеље и када изучи књижевну мудрост боље од вршњака и постаде пунолетан хтедоше родитељи да га жене, те да добију наследнике, али Прохор не желе себе да окује овоземљаским оковима, јер му душа желеше ка небу и срце љубљаше Бога више од красота овога света и земаљских чари.
Одлазио је Прохор редовно у цркву на молитве, хранећи своју душу речима Господњим и слушајући их одлучи да остави све красоте овог света и посвети се Богу, па раздели све своје имање сиромасима и отиде у пустињу. Настанио се у старом Жеглиговском крају, које беше средњовековни назив за предео око Куманова у данашњој Северној Македонији, у пештеру Нагоричанску, где пронађе мали извор и стаде се ту подвизивати хранећи се биљем и травом, и то само једном у три дана, док му молитва беше храна души његовој редовна. Тако проведе Прохор 32 године и не виде људи, само се дружећи са зверима, које су му долазиле. По промисли Божијој, једног дана срна, коју је хранио, дође преплашена код Прохора у пећину, а убрзо за њом и ловац који ју је прогонио, који виде старца у подераним хаљинама и препаде се, те стаде бежати, а Прохор, провидеши духом да се ловац зове Диоген и да ће ускоро бити цар, повика за њим да стане и да је и он човек и да га се нема зашто плашити.
Диоген га је чуо, стао и вратио се до старца и пао му пред ноге тражећи благослов, а Прохор му тада каза да иде одмах у Цариград, јер ће га Бог уздићи на царски престо, а тада да не заборави њега, већ да ту своју стару одећу скине и остави у посебној одаји, те да јој чешће свраћа и опомиње се њега, старца који живи у пустињи. Послуша Диоген Прохора и оде у Цариград и убрзо поста цар, у историји познат као Роман IV Диоген (цар од 1068. до 1071. године), те одложи своју одећу како му је Прохор и рекао, али како време пролазаше Диоген је заборавио на одају, одећу и на старца.
Након 30 година јави се Диогену Прохор у сну и упита га зашто је заборавио на своје пређашње хаљине и на њега старца, па му каза да му подигне барем и мален храм. Прену се из сна Диоген и оде до одаје са својим старим хаљинама и опомену се речи старца, па желећи да старцу испуни жељу крену у пустињу у којој се срео са подвижником пре толико година, али га тамо не нађе, јер је по промисли Божијој Прохор пре 30 година прешао на планину Козјак, где је наставио да се подвизује.
На месту у Нагоричану, где се подвизивао Божији угодник, цар подиже храм, али туговаше што не може наћи мошти преподобног, те посла много војника да га траже, што беше узалуд. Усрдно се молио цар Светом Прохору да му открије где почивају његове мошти и јави му се Свети Прохор у сну и каза да мора тражити у Козјачкој пустињи, те цар крену са војском и тражише по Козјаку. Угледа тада белог орла како кружи изнад једне пећине на врху Козјака и тамо пронађоше мошти светог пустињака, те падоше пред њима и понеше их у новоподигнути Нагоричански храм, али сутра их у храму није било, већ их пронађоше опет у његовој пећини, која беше далеко од храма. Вратише их опет у нови храм, али тако би и следећег дана, те су три пута мошти враћали у новоподигнути храм из пећине. Цар одлучи да мошти однесу у Цариград, али када мошти натоварише на мазгу, она не хте ни да мрдне. Тако цар схвати жељу Светог Прохора, те подиже нови храм на реци Пчињи, где и сада почивају свете и чудотворне мошти, из којих још тече свето и целебно миро, а леву руку понесе цар у Цариград.
Преподобни Јован Рилски (пре 876 – 18. август 946) Јован Рилски рођен је у близини Софије у месту Скрини, вероватно пре 876. године, у Бугарској, за време владавине цара Бориса (Борис I Михаило, 852 – 889), подвизивао се за време цара Симеона I или Симеона Великог (893 – 927), док је најактивнији у свом раду био за време цара Петра I Бугарског (927 – 969). Рођен је Свети Јован Рилски у породици побожних родитеља и од младости своје заволео је Господа, те је по смрти родитеља сво наслеђе своје разделио сиромасима и болеснима, замонашио се и само са једном хаљином на себи напустио родни крај, те отишао у дивљу гору, где се настанио у пећини и предао се молитви Господу. Многе је нападе демона и људи претрпео, што од разбојника, што од сродника, те се потом преселио у планину Рилску и настанио се ту у једном шупљем дрвету, па се хранио само травом и бобом, који ту у близини поче расти по Божијој промисли.
Подвизивао се годинама Свети Јован, а да човека није видео, те по Божијој промисли, чобанима се изгуби стадо и они га почеше тражити и сретоше светитеља, па се тако прочује међу људима, који почеше долазити тражећи од преподобног помоћ у болестима и мукама. Молио се Свети Јован са њима за њих и болесници добијаше здравље, те глас о пустињаку дође и до цара Петра I, који силно желеше да се види са њим, али избеже то виђење Свети Јован Рилски и писмом му даде потребни савет.
Привукао је својим врлинским животом многе, а неки се и настанише у његовој близини, па ту убрзо подигоше и храм и манастир. Дубоку старост доживео је Свети Јован Рилски и упокојио се мирно у Господу 18./31. августа 946. године, а по смрти се јавио својим ученицима. Његове мошти су најпре погребене поред Рилског манастира, а цар Петар I је наредио да буду пренесене у Софију. Приликом најезде Угара однете су у Мађарску 1183. године, када је мађарски краљ Бела III (Бела III Угарски, краљ од 1172. до 1196. године) заузео Средец, и положене су у њиховој престоници Гран (Естергом – Острогон).
Говорило се да је тамошњи католички надбискуп одбијао да прихвати колико је велики светитељ Јован Рилски, те да је зато онемео, па када се покајао и поклонио свечевим моштима, те молио за опроштај, говор му се повратио, и запрепашћени тим чудом Мађари су 1187. године вратили мошти Светог Јована Рилског Бугарима. Поново су мошти враћене у Трново за време цара Јована Асена (1218 – 1241). Када Турци заузеше Трново мошти Светог Јована Рилског, посредовањем султаније Маре Бранковић, најзад су пренете у манастир Рилски 1496. године, где и данас почивају у посебном ковчегу поред иконостаса. Рилски манастир су обновили и српски владари краљ Милутин (Стефан Урош II Милутин Немањић, око 1253 – 1321, владао од 1282. до 1321. године) и цар Душан (Стефан Урош IV Душан Немањић, Душан Силни, владао као краљ од 1331. до 1346. године, а затим као цар од 1346. до 1355. године), који је вековима кула светиља за хришћански народ у Бугарској.
Тропар Преподобном Прохору Пчињском, глас 1.: Пустиниј житељ и во плоти Ангел и чудотворец, јавилсја јеси Богоносе, оче наш Прохоре, постом, бдјенијем, молитвоју Небеснија дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих ти, слава Давшему тебје крјепост, слава Вјенчавшему тја, слава Дјејствујушчему тобоју всјем исцјеленије. (Тропар, глас 1.: Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се Богоносни оче наш Прохоре. Постом, бдењем и молитвама, Небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе.
Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.) Кондак Преподобном Прохору Пчињском, глас 4.: Велију побједу мужески показал јеси, отонудуже Божественоју љубовију разгорјевсја, царја тљенаго и всја краснаја преобидјел јеси, на горје Козјачестјеј вселивсја, от њејаже в Небеснаја возшел јеси к Царју цареј, Прохоре: Молисја же непрестано о всјех нас. (Кондак, глас 4.: Велику си победу храбро показао и отуда си се Божанском љубављу разгорео, цара овога света и све красоте презревши.
Одселио си се на Козјачку гору и са ње си отишао на Небеса Цару царева, Прохоре свети: Моли се непрестано за све нас.) Тропар Преподобном Јовану Рилском, глас 1.: Покајанија основаније, прописаније умиљенија, образ утјешенија, духовнаго совершенија, равно Ангелом житије твоје бист, преподобне, в молитвах убо и пошченијих, и в слезах пребиваја, оче Јоване, моли Христа Бога о душах наших. (Тропар, глас 1.: Темељу покајања, законе смерности, слико утехе и духовног савршенства, твој живот је био сличан анђелском, јер си у молитвама, посту и сузама пребивао, оче Јоване: Зато моли Христа Бога за душе наше.) Кондак Преподобном Јовану Рилском, глас 8.: Ангелскому житију поревновав, преподобне, всја земнаја оставив, ко Христу притекал јеси, и Того заповједми ограждајасја, јавилсја јеси столп непоколебим от вражијих нападениј. Тјем зовем ти: Радујсја, оче Јоване, свјетило пресвјетлоје. (Кондак, глас 8.: Ревновао си анђелском животу, све земно оставивши, и ка Господу Христу притекавши. Оградивши се Његовим заповестима, показао си се као непоколебљиви стуб од демонских напада. Зато ти кличемо: Радуј се, оче Јоване, свећњаче пресветли!)
Снежана Недић
