Када јој је у јулу 2013. погинуо муж, Славица Ђурић је остала сама са троје мале деце у трошној кућици на периферији Смедеревске Паланке. Удовица, самохрана мајка, требало је децу прехранити, обући, школовати. Нимало лак живот одскора је постало још тежи; због дуга јој је искључена струја, а то би, судећи по налазу локалног Центра за социјални рад, могао да буде и разлог да јој буду одузета деца.
Тако барем стоји на крају записника последње посете социјалне раднице и педагога Центра. „Предузеће се мере из породично правне заштите, у заштити права и интереса малолетне деце, као и издвајање деце из породице по хитном поступку – привременим закључком“. Центар за социјални рад ради на овом случају и покушава да у сарадњи с мајком деци обезбеди колико толико нормалне услове за живот.
Деца, Урошу је седам, Милошу девет, а Тамари 14 година, стискају се уз мајку на каучу, у једној од три просторије невелике куће. У једној соби су три кревета, ту спавају деца, у другој, која је уједно и кухиња, спава Славица.
„Тамара мора имати своју собу“
И то је проблем, тако су јој рекли из Центра за социјални рад; девојчица би морала да има своју собу.
– Где? Ово је кућа коју је муж подигао, када је погинуо, спрат је остао недовршен, никада нисмо имали пара да га завршимо. Са 20.000 породичне пензије, колико је сада, једва имамо да се прехранимо, треба деци за школу, морам и да их обучем… Па, ја немам рачуне да платим, исекли су нам струју у августу због дуга, морала сам кредит да дигнем да узмем шпорет на дрва, и то ми од пензије одбијају, сада сам набавила дрва… Да деци макар буде топло, иде зима, кад већ струју немамо. Као да ја не бих волела да свако има своју собу – пита Славица и бризне у плач.
Не први пут, док смо разговарали, свако мало би јој се отеле сузе, онда би одлазила у купатило, ту трећу просторију у кући. Када смо остали сами, објашњава, склања се од деце кад плаче, и њима све ово тешко пада, не морају такву да је гледају, најмлађи, Урош, поготово је осетљив, каже.
Деца, све троје, уче уз светлост свеће. Чак ни улично светло не допире до њих. Ем је кућа на крају слепе улице, ем је сијалица на бандери преко пута одавно прегорела. Хтела је да купи сијалицу за бандеру, макар да то светло имају, али су јој рекли у Електродистрибуцији да мора да плати и њихову екипу да је постави или да сама нађе неког.
Центар за социјални рад: Ради се на случају
Поводом наших сазнања о тешкој финансијској ситуацији удовице Ђурић и могуће мере, обратили смо се Центру за социјални рад у Смедеревској Паланци.
„Интензивно се ради на случају са мајком и породицом, али ништа више од тога тренутно не можемо да вам кажемо“, рекли су за „Блиц“ из тамошњег Центра за социјални рад.
Колики је дуг за струју?
Колики је дуг за струју? На обрачуну пише 195.000 динара и Славица те паре нема, поготово не на гомили. А репрограм јој не дају, јер све је спорно, почев од тога како су уопште били прикључени на мрежу.
– Ни када смо се уселили у ову кућу није било струје, нисмо могли да се прикључимо јер није легализована. Муж се некако прикључио, они су то сазнали, написали му пријаву, дошли искључили. После је он нешто платио па нас прикључили – прича Славица како није било лако ни док јој је муж био жив.
А погинуо је радећи на грађевини у Београду, пао је са скеле. Радио је у „Гоши“ 26 година, када је фирма пропала, почео је да надничи код грађевинских предузимача.
– Био је седам дана у коми, пре него што је умро. Деца су тада имала две, четири и девет година. Само су ми донели његов качкет. Нисам имала коме децу да оставим, да одем у Београд док је био у болници. Нисам тужила тог предузимача, наговорали су ме… Како, ја нисам знала папире да извадим, да то средим када је умро, а и с чим… Све што ми је остало после сахране били су сокови и кисела вода. Нико ми није пружио никакву помоћ. И тада су ме одбили у Центру, рекли: „Добићеш пензију“. За пет година од њих сам добила једном осам хиљада, и пред прошлу зиму 5.000, и то сам чекала 4-5 месеци.
Наследила стан у Пироту са сестром, а не може да га прода
Решење Славичиног проблема може бити у продаји наслеђеног стана, али је то још на дугачком штапу. Наиме, пре две године Славици је у Пироту умро отац, наследила је од њега стан, заједно са сестром. Показује решење о наследству, али постоји зачкољица. Сестра се већ годину дана не јавља, зна да је у Немачкој, али контакта нема, па тако ни оставинске расправе.
И то је Центар за социјални рад у оном налазу навео: „Славица се обавезује да након добијања средстава од имовине коју је наследила, исплати дуг за струју“. Ипак, то је услов, баш као и да пренесе струјомер на своје име, да је у току са школским и ваншколским обавезама деце, да им обезбеди боље услове за живот… Ваљда, да ради и заради, за те боље услове, а у међувремену да буде „у току…“.
„Не стидим се ниједног посла“
Славица је завршила за куварицу, док је било посла у Паланци, било је и за њу. После је брала вишње, сакупљала пужеве… Сада ни тога нема.
– Не стидим се ниједног посла. Волела бих да радим, али волим и њих да чувам. Коме да их оставим? Једино моја мајка долази, и она је жена болесна. Само да ми децу не одузму… Ја живим у страху, плашим се, закључавамо се, кад неко закуца на врата ја претрнем!
Пошто Славица није вична компјутерима, њена пријатељица Тања Церовић, мајка Урошевог школског друга, помогла јој је да све доспе у јавност, како то већ данас иде, преко друштвених мрежа. Отвориле су и жиро рачун за помоћ. И – људи почели да уплаћују.
– Неће Славица да подигне ни динар са тог рачуна, страх је да јој и то не узму за зло. Паре стоје, каже, „не дирај“, плаши се да јој децу не одузму.
Мирослав Ђорђевић Блиц
