Након баке која је растужила и разбеснела Србију, човек по имену Марко Екмеџић је испричао још једну причу о беди од које застаје кнедла у грлу. Овога пута, у питању је један дека, а dnevno.rs преноси причу у целости.
Одем јуче у продавницу. Испред мене, неки старац од преко 80 година. Два парадајза, тиквица, кило брашна, кило шећера и понека ситница. Ништа луксузно, ништа превише вредно или само за сладокусце.
Касирка све израчуна, рачун око 1200 динара.
Старац изврне цео новчаник, са све пар металних новчића. Касирка преброји и дође на скоро 1000 динара. Није довољно. Пита старца да ли да нешто остави са стране, док он донесе остатак новца, или да одбије нешто са рачуна. Он јој каже да не оставља ништа, јер он и баба ионако више немају новца код куће, него нека скине нешто. Одгурује руком, несигурно, она два парадајза и тиквицу и пита шта још од својих скромних потреба да остави.
Ја дајем касирки 200 динара и кажем да врати господину у кесу његове намирнице. Старац још пребира по џеповима, у нади да ће наћи неки загубљени динар. Враћа поглед и каже „Немам стварно ништа више у џепу, узмите нешто од тога што сам хтео да купим“.
Касирка му каже да сам ја додао онолико колико је недостајало.
Старац ме погледа, збуњено, а онда обори поглед и каже, „А шта ја сад да радим?“
„Ништа“, ја му одговарам, „Узмите Ваш бакалук и идите кући, све је у реду.“
„Али, мени се ово није никада десило“, каже старац, и даље збуњен. „Стварно не знам шта да радим?“ и гледа збуњено у касирку.
„Па ето, има још добрих људи“, каже касирка, а и она обара поглед.
„Дајте ми макар Ваш број телефона и адресу, па ћу Вам донети 200 динара, кад будем имао“, каже деда.
„Таман посла, све сте Ви то одрадили и зарадили још пре много година“, покушавам да уз осмех разбијем његову муку.
„Али мени се стварно ово није никада десило, да ми неко толико помогне…“ каже старац и почиње да се тресе и плаче у својој беди, као да сам му дао грумен злата а не згужвану новчаницу. Касирка му пакује остатак ствари у кесе, а и њој је тешко. Она ради вероватно за 25 или 30’000 и зна сигурно и сама шта значи немати.
„Дођите макар на кафу, ја морам да Вам се одужим“, јеца старац.
„Не морате Ви ништа, осим да се смирите и одете кући, спремите ручак и одмарате“, покушавам да га уз осмех некако смирим.
Пружа ми руку, „Како се Ви зовете?“. „Марко“, одговарам. „Ја сам Милан и памтићу Вас док сам жив.“
Па јебем ти ја и ту земљу и ту власт и власти које су људе, старце који су преко леђа претурили и онај велики рат и читав живот, довеле до тога да се, не само заплачу за 200 динара, него да тих јебених 200 динара уопште немају.
