Почетна » Процес – Како је човек осуђен да је возио кола у која никад није ушао

Процес – Како је човек осуђен да је возио кола у која никад није ушао

од Други Пишу
0 коментар

Слободан Симеуновић из села Крушевица код Лазаревца, осуђен је прошле године јер је возио аутомобил без исправа. Ипак, он нити зна да вози нити је у та кола икада ушао. Ово је прича о његовој борби да докаже невиност.

Слободан Симеуновић је окопавао парадајз и краставац у свом пластенику када је из дубине дворишта зачуо звук мотоцикла. Био је то знак да долази поштар.

Изашао је из пластеника на сунчани мајски дан, обрисао зној са чела и спустио се наниже до приземне куће.

За својих 35 година колико има, Слободан памти да у многочлано домаћинство Симеуновића поштар доноси само рачуне. Није било разлога да посумња да ће тог 26. маја прошле године нешто бити другачије.

„Шта је то? Да није рачун за струју?“, упитао је Слободан, на шта му је поштар одговорио да није, већ да је реч о два прекршаја.

Слободан је био затечен јер како каже никада није имао проблема са законом.

Овај мршави Шумадинац жилавих руку и црне неочешљане косе каже да води прилично миран живот.

Као и многи житељи овог места ради у Колубари. Слободне дане често користи за додатне послове – сече дрва, ради по комшилуку, па чак и копа гробне раке; све да би зарадио довољно за супругу и њихове три ћерке. Разонода му је фудбал који игра у сеоској лиги.

Док је држао коверте у рукама, око њега се окупила породица.

Отворио је најпре једну коверту, а потом и другу. Читао је с неверицом.

„Позивате се као окривљени да лично дођете у Прекршајни суд у Пожаревцу, одељење суда у Голупцу…“

Суд га је звао на саслушање јер је без дозволе возио кола и том приликом није имао личну карту.

Почео је да се смеје. Међутим, осмех му је брзо ишчезао са лица јер нит’ зна да вози, нити је икада био у Голупцу.

Оно што Слободан није ни слутио је да ће ово бити само почетак једног кафкијанског процеса.

Пет полицајаца, једна жена и возач без документације

Нешто раније, 13. априла, и 140 километара од Слободановог дома, полицајци Граничне полиције Велико Градиште Игор Пауновић и Далибор Савић баш код велелепне Голубачке тврђаве зауставили су ауди А4 пожаревачких регистрација.

Колима је управљао млађи мушкарац, а покрај њега је седела десетак година старија плавокоса жена.

Савић је возачу затражио личну карту и дозволе.

Возач ништа од овога није имао. Правдао се да сече дрва и да му је сва документација остала у другој јакни. Покушао је и да подмити полицајце, присећаће се касније на суду Савић.

„Да вам дам 20 евра да завршимо с тим?“, упитао је возач.

„Шта 20, дај му 50 евра“, са сувозачког места добацила је жена.

Тада је возач изашао из аутомобила, а затим је издиктирао личне податке.

„3. март 1987, Симеиновић.”

Све то је полицајац Игор Пауновић оловком уредно прибележио у свој дневник, а онда је позвао централу да провери податке. Таква особа није постојала.

„Ови подаци нису тачни“, рекао је полицајац. „Знате ли да можете да одговарате за лажно представљање?“

Тада је возач променио плочу и „присетио“ се када се родио и како се заправо зове.

„29. новембар 1987, Слободан Симеуновић”.

У оваквим тренуцима, полицајац би требало да претпостави да нешто није у реду, објашњава полицијски инспектор у пензији Синиша Јанковић. На то му је указивало што је мистериозни возач нудио мито и дао податке особе која не постоји. Јанковић за ЦИНС каже да је полицајци требало да приведу возача како би на ваљан начин утврдили његов идентитет. Он каже и да је требало да га претресу и да на тај начин утврде да ли заиста нема личну карту у новчанику.

Па ипак, полицајци возача нису привели.

Они су радио-везом поново позвали централу, одакле су добили фотографију личне карте особе са овим подацима.

Испоставило се да возач уопште нема возачку дозволу. Аутомобил је био у власништву Радице Гојковић из Пожаревца, жене са сувозачког места.

Вожња без дозволе био је разлог да полицајци позову саобраћајце из Великог Градишта како би написали прекршајне пријаве.

Пријаве које су они тада написали биле су насловљене на Симеуновић Слободана из села Крушевица.

„То нисам био ја!“

Био је 11. јул. Слободан Симеуновић је ушао у Прекршајни суд у Голупцу.

Полицајац граничне полиције Далибор Савић, који је узимао податке од возача код Голубачке тврђаве, га је осмотрио.

„Јесте прошло четири месеца али бих ја рекао да сте ви то лице које смо критичном приликом зауставили и контролисали.“

„Ја нисам то лице“, бранио се Слободан. „И никако не могу да вас гледам у очи јер не подносим лаж. Никад нисам сео за волан, те не знам да покренем возило.“

„Ја лица добро памтим“, узвратио је 44-годишњи позорник Савић. „Гледајући вас у очи изјављујем да сам 99 посто сигуран да сте то били ви.“

Смењивали су се један по један полицајац – њих петорица – сви осим једног су са великом вероватноћом тврдили да је управо Слободан возио кола. Полицајац Алекса Ракић је једини казао да није сигуран да је то баш он.

А онда су се отворила врата и у судницу је ушетала 48-годишња Радица Гојковић, иста она жена која је била у аутомобилу са спорним возачем.

Села је у судску столицу у исти ред у којем је седео и Слободан. Рекла је да га види први пут у животу.

„Онај је био плаве косе, мишићав и заиста леп мушкарац, мада не бих да вређам овде присутног господина кога сам први пут у животу видела.”

Испричала је судији да је возача упознала баш тог спорног дана.

„Радило се о младићу кога сам претходно тог поподнева срела и који ми се представио као Иван из Пожаревца, стар 33 године“, објашњавала је Гојковић. „Са њиме сам провела неких пола сата и пошто ми се нешто слошило то сам њему препустила да управља возилом.“

Судија Саша Стојановић је и поред тога донео пресуду да је Слободан крив. У пресуди је навео да је Радица Гојковић казала да не познаје возача, како би помогла Слободану да избегне прекршај.

Слободан је кажњен са 60.000 динара за вожњу без возачке дозволе и још 5.000 динара за то што није имао личну карту. Уз то и судске трошкове.

„Полицајци су вршили препознавање“, рекао је судија Стојановић за ЦИНС. „Они под пуном материјалном и кривичном одговорношћу причају.“

Да се пресуде доносе само на основу поверења судија у полицајце честа је пракса, каже за ЦИНС Владица Илић из Београдског центра за људска права.

„То што је неко полицајац и службено лице, не значи аутоматски да он говори истину“, каже Илић.

Новинари ЦИНС-а су полицајце потражили у Управи граниче полиције у Великом Градишту, као и у Полицијској станици у истом месту. Међутим, они се тамо нису налазили, нити су се накнадно јављали новинарима који су им оставили контакт.

Слободан је у октобру прошле године, после одбачене жалбе, правоснажно осуђен. Одлучио је да казну плати, у ратама, али од правде није одустао.

Прави возач и власница аутомобила све признали

ЦИНС је причао са возачем који је био заустављен код Голубачке тврђаве оне априлске ноћи.

Наиме, Слободана и његовог адвоката Ивана Нинића је и даље мучило ко је те ноћи возио кола. Једног дана, претражујући Радичин Фејсбук профил видели су Слободану познато лице. Његов рођак Милета Симеуновић, особа са којом је практично одрастао, очито ју је познавао. Тада се родила сумња да је он тајанствени возач.

Пошто је адвокат већ поднео кривичне пријаве против четворице полицајаца, судије, Радице, а сада и Милете, саветовао му је да се не виђа са рођаком док се све не заврши.

Међутим он није издржао.

Након новогодишњих и божићних празника, у јануару ове године, су се срели. Док се враћао из продавнице, Слободан је пришао паркираном мерцедесу у којем је био његов рођак.

„Где си, батице?“, каже Слободан да га је Милета упитао.

„Ја би требало тебе да питам, где си ти, батице“, одговорио му је он. Нешто га је пресекло у стомаку. „Имаш ли времена да изађеш и да попричамо ти и ја овде?“

Милета је изашао из аутомобила. Слободан је тражио објашњење зашто се полицији представљао као он, Милета му је одговорио да се на тај начин извукао.

Нешто касније тог дана, Милета је и у разговору са новинаром ЦИНС-а потврдио да се се лажно представио као Слободан да би избегао полицију.

„Као кад бих рекао твоје податке“, рекао је Милета новинару. Додао је и да му никаква пријава није стигла јер он десет година нема фиксну адресу становања.

Након поднете пријаве, Радица је на саслушању у полицији признала да је измислила причу о непознатом младићу и да је Милета, са којим је иначе у емотивној вези, возио аутомобил када их је полиција зауставила.

Основно јавно тужилаштво у Великом Градишту се са њом договорило да пријаву одбаци, ако плати 50.000 динара у хуманитарне сврхе.

Унутрашња контрола МУП-а нам није одговорила докле је поступак против полицајаца стигао, а Више јавно тужилаштво из Пожаревца је одбацило пријаву против судије Саше Стојановића.

Слободан и даље ишчекује да поштарев мотоцикл поново зађе у њихово двориште, али да му овог пута донесе правду. Он нема проблем ни са тим што плаћа казну. Само жели да докаже невиност.

Фото насловна: принтскрин цинс

Стефан Марковић    Цинс

Можда ти се свиди

Оставите коментар