Први пут сам у јавности плакала у децембру 2015. године. Споилер алерт – иако звучи као почетак хорор приче, све је осим тога. Љубитељи хорор прича, сумњам да ће чак и вас овај текст разочарати ако одлучите да га прочитате до краја. Што се плакања тиче, не могу ништа да вам обећам.
Имала сам 23 године када сам први пут ушла у учионицу у улози предавача. Била сам добар студент, сви испити дати у року, одличан просек. Мислила сам – посрећило ми се. Мислила сам да је довољно било да будем најбољи студент (шта год да је то тада значило, данас више не значи исто). У тој учионици сам осећала да мој посао има сврху. Сваког дана сам је јасно видела у ученицима, преноси Данас.
Једног од тих дана, у децембру 2015. године, док сам радила као замена у једној школи, по први пут сам плакала у јавности. Расплакали су ме ђаци. Расплакала су ме деца коју сам заволела довољно да неповратно поверујем да су генерације које долазе боље од нас. Били су радознали, спремни да гуглају до бесвести ако им је битно да нешто сазнају (или да докажу да су у праву), расути у мислима и жељама, упорни, искључиви и нежни. Били су све оно што млади људи јесу – фасцинантан скуп контрадикторности.
У време новогодишњих празника те године, укључили су ме у своју малу традицију размене поклона јер су ме рачунали као своју. Писмо које сам добила тумачило је мој карактер боље него што то данас ради ТикТок алгоритам. У само три месеца, сви моји покушаји дистанцираности и цинизма пали су пред том децом која су препознала мој потенцијал за доброту и из мене успешно извлачила најлепше особине. Уз писмо сам добила и „Белу гриву“. Мора да сам у неком тренутку рекла како је никад нисам прочитала, како бих објаснила да није срамота не прочитати баш сву лектиру, а онда заборавила на то. Али они нису. Желели су да поделимо и ту емоцију.
Први пут сам се расплакала пред свима, а да није било од туге. Распала сам се од емоција када сам примила поклон од својих ђака. И никоме није било непријатно. Као на команду, сви су се скупили око мене и загрлили ме. Плакала сам слободно. Плакала сам као особа која се више не стиди нежности.
Сада, девет година касније, кад сам већ увелико отишла из школе, јер нисам могла да нађем посао за стално а морала сам да преживим, кад сам већ одавно одустала јер нисам знала шта више могу да урадим и колико да чекам прилику за стално, а да не стварам мами додатни финансијски притисак, ту сцену не могу да избацим из главе.
Чини ми се да би сада сви могли боље да разумеју ту емоцију јер сличну ситуацију колективно проживљавамо са студентима. Они такође буде оно најбоље у нама, позивају нас да поделимо емоцију, да променимо своје навике, своја уверења. Посебно она уверења која смо имали о себи.
Бројне моје колеге су одустале од просвете. Преквалификовали смо се. Многи су и отишли из земље. Не пливамо у парама, али можемо да преживимо. Свака наредна генерација је у све већем броју одустајала од образовања за наставнике. На мојој катедри је из године у годину све мање студената. Разумљиво је, јер, ако већ мораш да мењаш позив након факултета, постоје и лакше опције за студирање.
Од времена кад сам отишла из школе наставници су додатно оптерећени бирократијом. Тиме им је онемогућено да се фокусирају на ђаке и наставни процес. Просвета је, уз пораст несанкционисаног насиља према наставницима (и ученицима), постала ризичан посао, поред тога што је потплаћен. Готово да се подразумева да морате имати наслеђен стан ако желите да преживите у Београду од просветарске плате.
Не знам да ли је ситуација ишта боља у остатку Србије или су и тамо људи удављени ценама некретнина. Додатна опција јесте да радите још неки посао, или да неко у вашем домаћинству има нормална примања. Једна бивша колегиница ми је рекла да може себи да „приушти просвету“ јер јој је муж програмер.
Друга колегиница, поред школе коју воли па је зато не напушта, ради још два посла. Сама је успела себи да створи те прилике, али то ретко ко успева да уради. Неким делом због способности, али великим делом јер је и то питање среће. Треба да разумемо да је јако тешко, а на моменте делује чак и лицемерно, из позиције наставника који једва саставља крај са крајем учити децу да буду аутентична и непоткупљива.
Наставницима који подржавају студентске захтеве упорно прете отказима. Прете им да ће бити замењени. Ко је ушао у школу или има неког ко ради у школи, зна какав је квалитет тих замена.
Уплашени, уцењени или ограничени људи не могу никога да науче да слободно мисли. А то је вероватно и циљ. Ипак, деца знају да рачунају. Посебно с новцем, чија им се вредност и значај стално подвлаче. Деца знају да наставници једва преживљавају. Када је мој пријатељ остао без дела фонда часова, његов ученик, чији родитељи имају фастфоод ресторан, понудио му је да код њих једе бесплатно. Мој пријатељ се није жалио. Деца сама виде. Деца умеју да препознају добре наставнике. И њима ће понудити све што имају на располагању.
Колико год да то споља делује мало, за наставнике служи као доказ да нешто у свом послу раде како треба, јер јасно виде да су у деци пробудили емпатију. Уз буђење способности за критичко мишљење, то је најважнији задатак просвете. Све остало су информације које се дају научити и касније. Из тренутне ситуације је очигледно да су мисију просвећивања успешно реализовали они који су остали у школама да се боре против система који је временом све више подешаван да их обезвреди и лиши мотивације за рад, посебно онај васпитни.
За многе ствари нисам била у праву. И сигурно ћу правити још доста погрешних процена, па затим мењати мишљење кад год се суочим с новим чињеницама. Ако престанем то да радим, знаћу да сам изгубила способност да мислим. Али оно око чега јесам била у праву кад сам први пут закорачила у учионицу, и кад сам први пут плакала у јавности, јесте што сам веровала у потенцијал деце. Оно у шта се нисам усуђивала да верујем је њихова способност да брину за колектив и да иступају као колектив. Тиме су прешли игрицу. И не само да су прешли игрицу, већ су прешли и преко наше научене потребе за вођом.
Признајем, кад год сам с пријатељима начињала тему ко може да нас води, нисмо налазили одговор. И нисмо једини. Навикнути да се то питамо, нисмо схватали да је питање у основи било погрешно. Било је погрешно и мислити да су ове „корона генерације“ уроњене у телефоне неспособне за блискост. Жеља за блискошћу је порасла, и конекције се стварно граде преко интернета. И не пуцају тако лако. Људи се на друштвеним мрежама повезују, организују и селе у реално друштво. И ту долази на ред окупирање простора стварности. Из својих соба излазимо на улицу. Уједињени. Блиски. Делимо исту храну, исту тишину и исту буку, збијени да се међусобно загрејемо. Јер нас чак више ни зима не ломи. Чак ни снег не би могао да нас изненади, упркос томе што живимо на месту где је то, годинама уназад, било главно зимско изненађење за власт.
У ова три месеца, постали смо једни другима заједница и сетили се да смо сви ми ова земља. Овај талас буђења је превазишао просвету, али битно је да се просвета не сломи пред уценама. Битно је да је ми не напустимо јер је светлост одатле кренула. У доба глобалне кризе и мрака, некако смо нашли једни друге и схватили да смо заједно већина. Заједно смо правило које се мора поштовати. Сад не смемо да се пустимо. И не смемо да пустимо телефоне. Телефоне преко којих сваког дана на друштвеним мрежама они који су напустили ову земљу гледају снимке и фотографије са протеста плачући заједно са свима нама. Али и преко којих се информишу они који су овде и до сада су се информисали преко традиционалних медија. Чак је и моја мама отворила Инстаграм да прати шта се стварно дешава.
Као ликови у глупом филму који доживљавају епифанију кад схвате да је кључ за промену у њиховим рукама, долазимо до шта-ако-ово-успе фантазија. Можда овде буде боље него у трамповској Америци. Звучи као клише, али клишеи су клишеи јер су најчешће потврђиване истине.
После Аутокоманде, у канцеларији се чује ентузијастична бука на улици. Колега каже: „То су студенти. Иду кући.“ Кућа је заправо факултет. На то је мислио. Грешка која и није била грешка, јер смо га сви разумели. Сада и несвесно тако видимо факултете – као кућу студената. И коначно видимо и своју земљу као своју кућу.
Моји пријатељи, они који се нису само преквалификовали већ и преселили, сада маштају о повратку у своју кућу.
А ја, ја маштам о ономе о чему дуго нисам смела. О повратку у учионицу.
Foto: Slavica Panić/Nova.rs
