Расте интересовање и у Србији и за уградњу соларних панела, а светски медији преносе да је тражња за њима експлодирала у Немачкој и Великој Британији.
Инжењер електротехнике Сава Радојичић из Телефон инжењеринга каже за Н1 да је дефинитивно тржиште експлодирало у Србији, нарочито доношењем новог закона који покрива ову област – обновљиве изворе енергије, где први пут као грађани и правна лица имамо могућност да инсталирамо соларне панеле и имамо корист од тога односно да можемо да производимо струју.
Број панела који је потребно инсталирати зависи, како каже, од потрошње домаћинства. Неком ће бити довољно 10, неком 30, неком 50. „Неко просечно домаћинство које троши око 500 киловат сати месечно, укупно 6.500 киловатсати годишње свакако има потребу за системом који је око пет или шест киловата снаге. Тај систем кошта отприлике између шест и 6.500 евра и апсолутно задовољава све потребе домаћинства, да нагласим – да покрију потрошњу у високој тарифи, тзв. дневној. Ноћна тарифа, тренутно, по закону, не предвиђа покривање односно компезацију киловат сати, тј. остаје каква јесте“, наводи Радојичић.
Електрична енергија мора негде да се складишти, а за то постоје две могућности – у систему Електродистрибуције или у батеријама које се посебно уграђују.
Прва опција је да енергија коју купац-произвођач не искористи – дакле, тај вишак – да се пошаље у мрежу и да се на неки начин користи виртуелна батерија самог ЕПС-а и то је најповољнија опција, наводи саговорник Н1. „Складиштење у батеријама доноси више могућности када немамо електричну енергију… Кад су рестрикције или кад је у питању обављање радова, када дође до елементарних непогода, та опција нам даје могућност да имамо енергију кад је нема на мрежи“, додаје.
Прва опција, каже, не даје ту могућност, али је повољнија и економски исплативија.
Упитан да ли неко може на тај начин и да се греје зими, Радојичић одговора потврдно и објашњава: „Идеја је да се лети производи три или четири пута више енергије него што нам је потребно у датом тренутку, ту енергију шаљемо у мрежу, мрежу користимо као виртуелну батерију, и онда кад дође октобар, новембар и зимски месеци, онда трошимо ту енергију која је вишак, коју смо направили као кредит“.
Како оцењује, идеална је ситуација да се инвестирање у панеле исплати за четири до седам година. Надамо се да ће држава то да препозна и да учини неке измене и промене закона, како би се временски период отплате свео на неку разумну дистанцу, додаје. „Свакако се исплаћује, не треба размишљати да ли да уградим или не – то није питање, јер треба уградити. Питање је колико треба уградити, ту треба бити опрезан и знати колико треба“, наводи инежењер Радојичић.
Соларна приколица – нови изум
Иначе, Телефон инжењеринг у ком ради је направио соларна приколицу.
Добили смо награду УНДП за иновацију за соларни агрегат који даје могућност да на свакој локацији где нема електричне енергије имамо соларни агрегат који је мобилан и добијамо негде седам киловата снаге у панелима, каже гост Н1 који додаје да њихов изум сади са батеријом, а може и без ње.
Н1 Београд, Милош Ђошић
