У време климатских промена и све учесталијих сушних периода, наводњавање би требало да буде једна од основних мера у аграрној политици. Пољопривредници, међутим, тврде да се држава само декларативно залаже за ову меру, док је у пракси ситуација потпуно супротна.
Стари проблем је то што се субвенције за наводњавање не исплаћују на време и касне чак две године, а нови то што су из подстицајних мера за системе „кап по кап“, први пут после десет година, избачене „капајуће траке“.
„Изашао је конкурс за субвенције и ове године предвиђена су средства за моторе, тифоне, бунаре и све што је било и раније, али нема „капајућих трака“, а систем за наводњавање не може да функционише без њих, јер оне практично чине око 90 одсто вредности“, тврде ратари, незадоволни новим изменама.
Сматрају да у години када је род соје, сунцокрета и кукуруза, као последица сушног периода веома лош, држава не чини довољо да мотивише наводњавње и удвостучи приносе, већ доноси контрамере и дестимулише ратаре.
„У систему кап по кап, који за хектар соје кошта око 25.000 динара, принос би био око 400.000 динара по хектару, што је осам пута више од онага што имамо ове године“, каже за Данас агроном Душан Туфегџић, пољопривредник из села Штитар код Шапца.
Истиче да је повраћај на капајуће траке, до сада износио 40 одсто од уложених средстава.
„Примера ради, ја сам ове године уложио два милиона и 700 хиљада динара у систем „кап по кап“, од тога износа, само за капајуће траке отишла су два и по милиона. И ја сад замислите, могу да поднесем субвенције за тих 200.000 динара, а не могу за оних два и по милиона“, објашнајва Туфегџић.
Сматра да је то урађено плански, да би се како каже, исплатило 60 милиона евра мање пољопривредницима.
„Практично, они су нашли начин да наплате то што су обећали људима за суцокрет, даће им неких седам, осам динара по килограму, и то ће кошати државу око 30 милиона евра, али ће зато на другој страни узети 60 милиона евра“, каже Туфегџић.
Сматра да се држава опредељује за 72 рудника, уместо за 72 прерађивачке фабрике пољопривредних производа.
„Када би Србија, милијарду евра које жели да уложи око рудника литијума у Јадру за приступне саобраћајнице, уложила у Мачвански округ и пољопривреду, где имамо топлу подземну воду, само у поврћу и воћу годишње би могло да се произведе више него што је цео бруто друштвени производ целе Србјије“, каже овај агроном.
Истиче да ако немамо ратарских култура, нећемо имати довољно ни меса ни млека, а да ћемо последице осетити већ следеће године која ће, сматра, бити веома тешка.
„Нећемо имати чиме да хранимо ни свиње ни краве, ни товну јунад, значи бићемо принуђени да увозимо најлошији квалитет по највишим ценама, па ћемо видети какве ће акције бити по великим маркетима и пошто ћемо плаћати месо, млеко, млечне призводе, којих већ нема довољо, житарице и поврће“, каже он.
Објашњава да би држава могла да помоогне и субвенцијама које не морају да буду бесповратне.
„Пољопривредницима ће значити да у пролећном периоду када немају довољно новца да уложе, добију помоћ државе. Касније, када почне уложено да се враћа, лако ће вратити и држави њено“, сматра наш саговорник.
Град изгубио цео буџет
Туфегџић подсећа да је град Шабац још 2019. године почео са мером за субвенциониусање наводњавања ратарских култура кап по кап, до површине од 10 хектра по пољопривредном газдинству, али је да је нова градска власт то укинула.
„.Садашња власт у Шапцу уместо да настави тај тренд, она га је практично свела на 30.000 динара по пољопривредном газдинству. Да се наставило са том мером, на 20.000 хектара соје и кукуруза у 15 села Мачве која припадају Шапцу, било би створено 45 милиона евра нове вредности, што значи да је град ове године изгубио више од читавог буџет“, истиче Туфегџић.
К.В. Данас
