Кристијан (12), Лазар (10), Вељко (7) и Кристина (5) Спасојевић из Јелашнице, деца Мирослава Стојановића који је прошле недеље, након што му је због дуга од 35.000 динара искључена струја, попио отров и издахнуо, од самог рођења имали су тешко детињство. Расли су у колективном смештају и једино чега се сећају из тог периода је туга што никада нису могли да славе рођендане.
Живот у колективном смештају одредио је и њихове личности. Они су изузетно скромна деца. За њих лето не значи и одлазак на море, они су море видели само на сликама. Када их питате шта највише желе да имају, скромно кажу – лопту, копачке, лутку са цуцлом и један компјутер.
Славица Спасојевић, која је остала сама са децом након што се Мирослав убио, каже да највише пати јер се осећа беспомоћно. Жао јој је што не може да помогне деци. И Мирослав је, каже, патио што деца немају срећно детињство. Када су пре две и по године добили кућу у Јелашници од Комесаријата за избеглице, помислили су да ће им бити мало боље. Али, ништа од тога.
– Деца тугују у себи. Само једном ми је дете плакало када нисам могла да му испуним жељу. Била сам у парку с њим, али нисам имала пара да му купим кокице које је тражио. Дете ваљда видело да их друга деца грицкају, па пожелело и оно да проба. Када сам рекла да немамо паре за то, мој син се расплакао. На крају сам пришла и замолила продавца ако може да ми да мало. Не знам коме је било теже, мени или њему – присећа се Славица.
Она каже да јој је жао када види своју децу кад се од срамоте крију у кући, само да не позову другаре да уђу.
– Кад другови дођу до капије, они се крију, као нису ту. Другови онда продуже даље. Боли ме то. Све што је њиховим вршњацима нормално, њима је сан. Вељко тражи лопту и копачке, обожава фудбал, а ја немам одакле. Нашла сам на бувљаку нешто, али се поцепало. Лазар воли математику, њега занимају компјутери, имали смо неки стари који се покварио, а Кристина сања да има лутку са цуцлом која плаче. Нисам могла те жеље да им испуним – јада се Славица.
Малишани не помињу оца. На сам помен његовог имена сузе се сливају низ дечја лица. Не желе да причају о томе.
– Трудим се да не причам о томе што се догодило, морам да их поштедим – каже Славица и додаје да је Кристијан био одличан ђак, а да је сада добар. Лазар је врлодобар и воли математику. Остали још нису стасали за школу.
– Верујем кад би имали боље услове да би били бољи ђаци, мени је важно да су они добри и да расту у добре људе, све остало ће ваљда доћи на своје. Волела бих да могу да вратим време и спречим Мирослава да учини то што је учинио, али не могу. Не желим да молим, желим да радим и да зарадим. Остаје ми да се борим за ову своју дечицу да им пружим пристојан живот – каже на крају Славица.
На екскурзију само једном
Кристијан је сада озбиљан као велики. Не жали се. Неће да призна да му било шта недостаје. Питамо га да ли је некада био на екскурзији са школом – каже само једном, у другом разреду када га је „учитељица повела гратис“.
– У колективном смештају смо играли фудбал, дружили се. Тамо нисам био гладан. Сада ми је непријатно да доведем другове кући јер немам услова да их угостим као они мене. Али зато имам сјајне другаре – са осмехом каже Кристијан.
Укључена струја, дуг платила „Блиц фондација“
Отац малишана Мирослав Стојановић (44), избеглица са Косова, извршио је самоубиство 10. јула увече у Јелашници код Ниша, попивши инсектицид етиол, неколико сати након што му је искључена струја због дуга од 35.000 динара. Породица живи у тешким условима, храну узимају на вересију, а тај дуг је порастао на 23.000 динара. „Блиц фондација“ одлучила је да плати остатак дуга за струју, па је Спасојевићима укључена струја.
КАКО ДА ПОМОГНЕТЕ
Сви људи добре воље који желе да помогну могу да пошаљу СМС на хуманитарни број 2552 или да уплате средства на динарски текући рачун „Блиц фондације“: 2750010221949709 90 или на девизне рачуне 10221949724 45 – за уплате у еврима; 10221949711 84 – за уплате у швајцарским францима, и 10221949717 66 – за уплате у доларима, Социете Генерале Србија, Београд.
Ивана Анђелковић Новости
